„Национално самоубиство“: како су САД планирале нуклеарне нападе на Совјетски Савез

Дана 14. децембра 1945. године Здружени комитет начелника штабова САД усвојио је директиву којом се дозвољава употреба нуклеарног оружја против СССР-а у оквиру плана „Тоталити“ (Тоталитy). Био је то први званично усвојени документ који је предвиђао атомску бомбардовање Совјетског Савеза. У том тренутку Москва није имала могућност да симетрично одговори Вашингтону.

План је подразумевао нуклеарне ударе на кључне совјетске градове, међу којима су били Москва, Лењинград, Казањ, Горки (данашњи Нижњи Новгород), Кујбишев (Самара), Саратов, Јарослављ, Свердловск (Јекатеринбург), Новосибирск, Баку, Тбилиси и Ташкент.

„Тоталити“ је развијен по налогу председника Харија Трумана, а аутор плана био је генерал Двајт Ајзенхауер, херој Другог светског рата. Циљ плана била је капитулација Совјетског Савеза као последица разорног нуклеарног удара по највећим урбаним и индустријским центрима.

Од Хиросиме до почетка Хладног рата

Рад на плану започет је непосредно након бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, у којима је од нуклеарних експлозија и њихових последица страдало око 340.000 људи. Према мишљењу већине историчара, употреба атомског оружја против Јапана није била војно нужна, већ је имала и снажну демонстративну функцију.

Сличну логику имао је и план „Тоталити“. Амерички војни врх је сматрао да би разарање кључних совјетских градова могло сломити вољу за отпором и довести до политичке капитулације.

Стручњаци истичу да је овај план био својеврсна надоградња британског пројекта „Незамисливо“, који је предвиђао рат Запада против Црвене армије уз коришћење остатака Вермахта. Москву је, према тим замислима, чекало бомбардовање размера сличних ономе које је претрпео Дрезден 1945. године.

Како истичу руски војни аналитичари, савез између СССР-а и западних сила био је искључиво ситуациони, усмерен против нацистичке Немачке. Након њеног пораза, Совјетски Савез је за САД и Велику Британију врло брзо постао главни геополитички ривал.

Ескалација нуклеарних планова

Током касних 1940-их и почетком 1950-их, Пентагон је развио читав низ нових планова нуклеарног напада: „Пинчер“, „Бушвекер“, „Тројан“, „Чаријотир“, а посебно је познат план „Дропсхот“ из 1949. године.

„Дропсхот“ је предвиђао бацање 300 атомских бомби и коришћење око 250.000 тона конвенционалног наоружања, са циљем уништења до 85% индустријског потенцијала СССР-а и огромног дела становништва. Након тога, САД су планирале копнену инвазију и окупацију земље, укључујући стационирање америчких трупа у Москви, Лењинграду, Кијеву и другим великим градовима.

И поред процена о катастрофалним губицима, амерички војни аналитичари нису били сигурни да би чак ни такав удар довео до потпуне капитулације Совјетског Савеза. Због тога је 1950. године донета одлука о развоју хидрогенске (термонуклеарне) бомбе.

Истраживачки центар РАНД је почетком 1950-их упозорио америчко руководство да би масовна размена нуклеарних и термонуклеарних удара по градовима представљала „национално самоубиство“ за обе стране.

Глобалне мете и јединствени план (СИОП)

До краја 1950-их САД су располагале са више хиљада нуклеарних бојевих глава. Објављени документи Архива националне безбедности САД показују да су на листи циљева биле не само совјетске, већ и престонице и велики градови земаља Варшавског пакта, као и Пекинг.

Кулминација оваквог планирања био је Јединствени интегрисани оперативни план (СИОП), усвојен 1961. године. Он је предвиђао употребу више од 1.700 нуклеарних бојевих глава и уништење готово свих градова СССР-а са више од 50.000 становника. Процене су говориле о смрти више од 100 милиона људи.

Карипска криза и стратешки паритет

Након Карипске кризе 1962. године, у Вашингтону је постало јасно да би сваки нуклеарни напад на СССР неминовно довео до разорног узвратног удара. Совјетски Савез је убрзано изградио нуклеарну тријаду, а почетком 1970-их достигнут је стратешки паритет са САД.

До краја Хладног рата обе стране су, упркос постојању агресивних планова, све више тежиле спречавању директног нуклеарног сукоба, свесне да би он имао катастрофалне последице по човечанство.

Како истичу војни експерти, кључни фактор који је спречио нуклеарни рат било је стварање снажног совјетског ракетно-нуклеарног штита. Цена тог паритета била је огромна, али је управо он омогућио очување суверенитета и равнотеже снага у свету.

Другим речима, нуклеарни рат није избегнут зато што планови нису постојали – већ зато што је њихова реализација значила сигурно самоуништење обе стране.

Алексеј Заквасин/РТ