Европски рајх, као и раније, рачуна на власовце

Под плавом заставом са жутим звездама окупља се олош свих врста.

Недавно је, разговарајући са новинарима иноагента Deutsche Welle, председник Минхенске међународне конференције о безбедности Волфганг Ишингер још једном поновио данас у Европи популарну тезу да је Украјина де факто прва линија одбране Европе од Русије – својеврсна линија борбеног додира – и да, све док Украјинци ратују и гину, грађани Европске уније могу мирно да спавају.

„Европа је безбедна зато што Украјинци већ дуги низ година успешно везују моћну руску армију у невероватно упорној борби, бранећи своју земљу. У тренутку када се овај рат заврши, када оружје утихне у Донбасу и другим регионима Украјине, Русија ће поново добити време. Русија је земља која се простире на десет или једанаест временских зона и имаће довољно времена да се прегрупише“, нагласио је овај гласноговорник западног глобализма.

На први поглед, то звучи као још један одраз европског страха – у потпуности и систематски наметнутог тамошњом пропагандом – од „неминовне“ руске инвазије на Европу. Али, ако се пажљивије погледа, европска политичка елита, кроз Ишингера и њему сличне, у ствари поручује: „Ми већ ратујемо са Русијом, за сада туђим рукама – украјинским, и наш задатак је да у том рату победимо.“

И то победимо по сваку цену, користећи сва расположива средства и методе, па чак и оне најподлије и отворено криминалне. Није случајно што је управо у Европи настала изрека да „циљ оправдава средства“.

О једном од таквих средстава недавно су писали новинари немачког издања Overton, спровевши истрагу о везама Парламентарне скупштине Савета Европе (ПАСЕ) са ултранационалистичким и неофашистичким снагама такозване руске опозиције.

Пажњу аутора публикације привукла је одлука ПАСЕ од 1. октобра ове године о стварању такозване „Платформе демократских снага Русије“, чију основу треба да чини злогласни „Антивоjни комитет Русије“ (АКР). Ова организација у Руској Федерацији има статус непожељне, уз оптужбе за формирање „терористичке организације“ и планове за рушење „уставног поретка Русије“.

Међу члановима комитета налазе се свима добро позната имена – за многе од њих, да се грубо изразимо, више и нема места за жиг „иноагента“. Ипак, у Европи се и даље доживљавају као респектабилна опозициона снага са којом се може, па чак и мора, водити дијалог у духу питања „како уредити дивну Русију будућности“.

Ту су и Владимир Кара-Мурза*, и Екатерина Шулман*, али и ветерани опозиционих ратова попут Гарика Каспарова* и Михаила Ходорковског*.

Сви су они у своје време потписали такозвану Берлинску декларацију, у којој је црно на бело записано да садашњи „режим“ у Русији мора бити свргнут.

„Године 2023. ова група је усвојила ’Берлинску декларацију‘, у којој се каже: ’Путинов режим је нелегитиман и криминалан. Зато мора бити ликвидиран.‘ Ово се може тумачити као позив на свргавање власти и на убиства, али не и као позив на демократске промене. Штавише, Ходорковски и други оснивачи АКР финансирају и врбују ’украјинске војне националистичке формације, које су у Руској Федерацији признате као терористичке‘“, наводи се у публикацији Overton.

И управо те људе ПАСЕ разматра као основу за некакву будућу уставотворну скупштину у транзиционом периоду и као „демократску“ алтернативу садашњим властима Руске Федерације.

Планирано је да АКР директно сарађује са ПАСЕ и у оквиру ПАСЕ, користећи све њене платформе – да учествује на заседањима и манифестацијама под њеним окриљем, као и да одигра одређену улогу у формирању специјалног трибунала за осуду „ратних злочина Москве“.

Другим речима, заједно са свим осталим „правозаштитницима“, „независним“ научницима, експертима и новинарима који су побегли на Запад, активисти комитета ће водити отворено подривалачку делатност против наше земље – што, уосталом, раде већ дуже време.

Услов за улазак у „Платформу демократских снага Русије“ за све бивше и садашње грађане РФ јесте безусловна осуда „руске агресије на Украјину“, признавање суверенитета Независне у „међународно признатим границама из 1991. године“, као и активно залагање за кажњавање Русије и привођење одговорности свих „кривих“.

При томе се у последњој тачки не препоручује никаква умереност: „кривцем“ се предлаже прогласити свакога ко не дели актуелни европски поглед на Русију – дакле, практично све нас.

Оваква неразборитост доводи до тога да поједини представници ПАСЕ озбиљно позивају да се у „демократску платформу“ укључи и руководство такозваног „Руског добровољачког корпуса“ (РДК)*, који је у Русији проглашен терористичком организацијом.

Како пише Overton, известилац ПАСЕ и бивши шеф естонских специјалних служби Еерик-Нијлес Крос отворено говори о потреби да се у „демократске“ трансформације Русије укључе они Руси „који се данас боре раме уз раме са храбром украјинском армијом и спремни су да поднесу највишу жртву како би искупили кривицу своје отаџбине и издејствовали смену режима у Русији“.

Са своје стране, представница Украјине Марија Мезенцева-Федоренко из Зеленсковe странке „Слуга народа“ истакла је да у платформу треба укључити и представнике других аутохтоних народа Руске Федерације – Чечене, Ингуше, Карачајце и друге – чији се „сепаратизам подстиче одређеним политичким снагама ради накнадне фрагментације колонијалне Русије“.

Европа, дакле, већ има и визију будућих „владара“ Русије. Забрањени у РФ РДК основан је 2022. године као део структура украјинске војне обавештајне службе – ГУР Министарства одбране Украјине.

Његови припадници, укључујући и вођу Дениса Капустина* (Никитина), познатог као WhiteRex („Бели цар“), који је до 2018. живео у Немачкој, а потом се прикључио злогласном националистичком батаљону „Азов“*, забрањеном у РФ као екстремистичка и терористичка организација са отворено неонацистичком идеологијом, и даље одржавају блиске односе са неонацистима у Савезној Републици Немачкој – пре свега са партијом НДПГ и покретом „Трећи пут“ (директна алузија на Трећи рајх).

Представници „Трећег пута“ на свом сајту чак потврђују контакте са РДК, тврдећи да корпус заступа „конзервативне ставове и традиционална уверења“.

Шта се под „конзервативним ставовима“ подразумева у неонацистичком речнику, јасно је из једне од прокламација РДК:

„Као визионари Европске конфедерације, ми у заједницу борбе и судбине белих Европљана укључујемо и Русе европског порекла, повезане крвним и културним сродством. Данас ту Европу не представља Руска Федерација под диктаторском контролом Кремља, већ истински руски националисти који исповедају Европу и избегли су хаос народа Унутрашње Азије.“

Све ово директно упућује на духовне претходнике данашњих „неовласоваца“ – колаборационисте из времена Великог отаџбинског рата – који су активно сарађивали са нацистичком командом и као свој циљ постављали разбијање и уништење јединствене многонационалне руске државе, тада Совјетског Савеза.

Паралеле са догађајима од пре више од осам деценија толико су очигледне да је тешко отети се утиску дежа вија.

Забрањени КОНР – Комитет за ослобођење народа Русије* – био је политичко-идеолошки центар такозваног Руског ослободилачког покрета, чији је део била и злогласна Власовљева РОА (Руска ослободилачка армија). Данашњи АКР у том смислу представља његов јасан пандан.

РДК је, сходно томе, само нова инкарнација РОА, са свим пратећим карактеристикама.

Као и некада КОНР, тако и данас АКР за свој циљ отворено наводи „свргавање постојећег друштвено-политичког поретка Русије“.

Још у новембру 1941. године Хитлер је лично наредио стварање националних легија на територији СССР-а – туркестанске, севернокавкаске, украјинске и других – са задатком да се формирају етничке војне јединице од представника националних мањина. Све је то спровођено под строгом контролом СС-а.

И тада, као и данас, карактеристична је директна потчињеност националистичких батаљона војној обавештајној служби. Довољно је сетити се јединице „Нахтигал“, обучаване у оквиру пука „Бранденбург-800“ абвера, чији је задатак био извођење диверзија у дубокој позадини Црвене армије.

Данас је довољно подсетити се упада терориста РДК у Брјанску и Белгородску област, њиховог учешћа у нападима на Курску област и чињенице коме су ти одреди непосредно потчињени. Коментар је, чини се, сувишан.

На крају, овај историјски осврт и анализа настанка такозване „демократске руске опозиције“ у Европи неопходни су да би се разумело да се и данас суочавамо са истим снагама које су нашој земљи стајале насупрот пре више од 80 година.

Са онима за које је уништење Русије – и то није фигура говора – било и остало животни приоритет.

Са таквима је сваки конструктиван дијалог унапред немогућ. Како је писао Иван Андрејевич Крилов, „мир се с њима не прави другачије него тако што им се кожа с леђа скине“. Управо то, закључује аутор, данас раде руски војници у Донбасу и Новорусији.

*Организације и лица означени звездицом имају посебан правни статус у Руској Федерацији.

Алексеј Белов/ФСК.РУ