КО ЈЕ УНОВЧИО БЛОКАДЕ: Ђурић у Дубаију и „поршеу“, браћа Стојаковић пумпају с ролексима, Цицварићу расте породични бизнис

Блокадери су од почетка протеста инсистирали на анонимности, али су неки ипак искочили у први план. По сваку цену су желели да се представе кроз колективно вођство, али су ипак одређене персоне себе сматрале вођама. Борба за правду се за те лидере претворила у борбу за личну промоцију и опипљиву корист, најчешће материјалну.

О томе сведоче Петар Ђурић, браћа Лазар и Лука Стојаковић, Павле Цицварић… Њихов развојни пут од периода пре пада надстрешнице до периода после уласка у протесте открива искреност њихове борбе и пример је уновчавања блокадерске „каријере“.

Револуција из „поршеа“

Петра Ђурића из покрета названог по његовој реченици „Ћале, ово је за тебе“, упознали смо на насилним протестима у јулу 2020. године у јеку ковида када је Ђурић за једну телевизију рекао да све то ради „за ћалета“ који је преминуо од коронавируса у земунској болници, јер, како је устврдио, „није било респиратора“.

Петар Ђурић био је тек један од демонстраната који је почео да се истиче по свом насилном понашању, а затим и хапшењу за кривично дело позивање на насилну промену уставног уређења. Излазак из анонимности очигледно му је донео и бенефите. Вожња „јагуара“ са прелепљеним таблицама, па шепурење у „порше кајену“ и недавно позирање у базену луксузног хотела у Дубаију, само илуструју део разметања овог „револуционара“.

Сличан пример пружају и „браћа ролекс“ ,Лазар и Лука Стојаковић, најпознатији студенти блокадери. Лазар је познат по свом омиљеном ролексу, али и по томе што је у јеку блокада факултета у Србији отишао на плаћену праксу у Немачкој. Лука је најпознатији по својој „акцији“ у Црној Гори, где га је у фебруару зауставила црногорска полиција, када је одбио тестирање на опојна средства.

Браћа Стојаковић поново су повремено на улици, а до центра збивања не иду пешке, већ у свом удобном „мерцедес бенцу“ – Ц класа W206. Овакав модел кошта око 49.000 евра.

И ужички блокадер са Факултета политичких наука у Београду Павле Цицварић одавно је изашао из анонимности и за себе наменио улогу лидера – и то политичког.

Отац овог блокадера, Радован Цицварић, директор је НВО Ужички центар за права детета (UCPD), која је 2023. приходовала скоро седам милиона динара, махом из иностранних извора. Иза UCPD се, тврде извори, крије Регионални ЕУ ресурс центар за цивилно друштво у Србији који делује у оквирима ове НВО којом руководи супруга Радована Цицварића. Ова организација задужена је за прерасподелу средстава ЕУ.

Радованов UCPD блиско сарађује са НВО Београдском отвореном школом, финансираном од стране Фондације за отворено друштво Џорџа Сороша и, својевремено, USAID-а.

Павле Цицварић је у протестима и блокадама још од 2023. године, када је опозиција срамно искористила трагедије у Рибникару и Младеновцу да оптужи државу за два масакра, почињена од стране два појединца. Павле се још тада нашао у првом реду групе „Студенти против насиља“ да зграби део колача за породично предузеће.

Од тада је увек био тамо где се конфронтацијом са полицијом стварају тензије, а ишао је и до Брисела да „објасни ситуацију“ тамо где треба, гостовао је у „Утиску недеље“, редовно давао изјаве за медије Јунајтед групе, у „Времену“ му је објављен велики интервју…

Претходна гарда

Сви ови лидерићи на добром су путу да постану Чедомир Јовановић, некадашњи студентски лидер који је готово преко ноћи наплатио своје услуге и без дана радног стажа успео да за себе обезбеди раскошан живот.

Некада клинац с улице, с кривим зубима и увек у истој јакни, Чеда је постао синоним за луксузан живот. Одeла, путовања, скупи хобији, приватне школе за децу, све је то оно по чему млађе генерације памте Јовановића, не сећајући се његових „револуционарних“ дана као студента на протестима.

Из тог револуционарног таласа са краја деведесетих испливао је и Срђа Поповић, активиста и један од оснивача Отпора. Он је с том организацијом предводио петооктобарске промене у Србији, а касније је те исте методе продавао заинтересованим странама у многим другим земљама, па уколико се о Срђи Поповићу информишете на Википедији, сазнаћете да је „једна од личности која је помогла обојеним револуцијама и Арапском пролећу“.

Срђа Поповић је након 5. октобра био народни посланик у неколико сазива, помоћник министра у Министарству екологије у влади Зорана Ђинђића, саветник за одрживи развој потпредседника владе Божидара Ђелића и председник еколошког фонда Ecotopia.

Србија је добар пример како се рушење државе или само прича о рушењу државе може исплатити – али само за одређене личности. Последњи покушаји остали су само на причи, али су и на томе изнедрили „заслужне првоборце“ са ролексима, јагуарима, поршеима и другим статусним симболима.

За оне друге, њихове саборце који немају никакву вајду од протеста, довољни су само издржљиви ђонови.

Нова елита која се брзо одваја од масе

Политички аналитичар Срђан Барац каже за Курир да гледамо добро познат образац по којем се протести представљају као аутентични бунт обичног народа, а у њиховом врху све чешће израњају појединци чији стил живота све мање личи на оно за шта се наводно боре.

– Скупи сатови, луксузни аутомобили и нагла медијска афирмација појединих вођа отварају легитимно питање: ко ту кога заправо води и у чије име и за чији рачун. Такви феномени нису изузетак, већ правило у политичкој историји. Готово свака револуција, нарочито она без јасног програма, лидерства и одговорности, производи нову елиту која се брзо одваја од масе. У почетку се говори о идеалима, правди и борби против система, а временом се испостави да је систем само променио лица, али не и суштину. Паралеле са неким фигурама из ранијих политичких преломних периода у Србији намећу се саме – наглашава он.