НВО „ЦПЦ“ у рату сама са собом: Кад нестану Срби, остају Борис, Лав и ,,кукавичја јаја“

У НВО „ЦПЦ“ поново ванредно стање – али не због Срба, не због СПЦ, не због „великосрпске агресије“, већ зато што су, изгледа, остали сами са собом. А кад год се то деси, неминовно почиње оно што им најбоље иде: међусобно пљување, расколи и саопштења у којима једни друге разобличавају као да су најгори непријатељи од постанка свијета.

Најновије саопштење кабинета самопроглашеног ,,митрополита“ Бориса личи на признање које им је некако излетјело: ЦПЦ више не угрожава нико споља – угрожавају је искључиво они сами. Нема више приче о „великосрпској опасности“, јер тренутно немају с ким да ратују, па су, сасвим логично, отворили фронт унутар сопствене НВО. И ту, по старом обичају, нема правила, нема граница и нема стида.

Уз обавезно призивање 1918. године и „тешког и трновитог пута“, саопштење се врло брзо претвара у интерни памфлет против човјека који је, што је посебно комично, био њихов. Дакле, није дошао споља, није подметнут, није инфилтриран – него је прошао кроз исту ту НВО „ЦПЦ“, носио њене одежде, а онда постао „кукавичје јаје“.

Тако сазнајемо да је Лав Лајовић све оно што у НВО ,,ЦПЦ“ највише мрзе – а истовремено све оно што најчешће производе. Лажни владика, сумњивог крштења, рукоположен од ко зна кога, са епархијом регистрованом као НВО и биографијом која више личи на конкурс за државну управу него на црквени живот. Али, што је најважније, све то није био проблем док је био „наш“. Проблем постаје тек кад се посвађају.

Посебан бисер је чињеница да су се исти ти људи међусобно називали лоповима, лажовима, преварантима, судили се и писали писма пуна увреда, да би се данас опет нашли у истом кругу, око истих „иницијатива“, без потписа и без одговорности. У НВО „ЦПЦ“ анатема траје тачно онолико колико и свађа – до првог новог интереса.

И док у завршници позивају на јединство, опрост и слогу, тешко је не примјетити да ово није позив на мир, већ класична паника јер се поново распадају изнутра. Јер ако мораш да упозораваш своје чланове да пазе на „будуће владике“ из сопствених редова, онда проблем није у непријатељима – него у томе што вам је цијела конструкција заснована на импровизацији, сујети и вечитој свађи.

На крају, остаје једноставна истина коју су овим саопштењем сами потврдили: НВО „ЦПЦ“ нема мира ни са ким, али најмање – са собом. Кад немају кога да оптуже споља, они се окрену једни на друге, јер је то једина константа тог пројекта. И зато се с правом може рећи – нико их не урушава као што се они сами урушавају, и то без ичије помоћи, уз доста буке, драме и саопштења.

ИН4С