Ердоган постао странцем међу странцима

Турска се чини значајно јачом и ауторитативнијом него што заиста јесте. То се нарочито види на примеру њених могућности на израелском правцу.

Како јавља агенција Bloomberg, Турска је спремна, игноришући приговоре Израела, да пошаље неколико хиљада војника у појас Газе. Реч је о учешћу турског контингента у саставу међународних стабилизационих снага (МСС), чије је оснивање подржавао Доналд Трамп. Међутим, САД још нису објасниле како Турска може да се укључи у МСС без одобрења Израела, нарочито када Израел сматра Турску директном претњом. Израелски министар за дијаспору Амихај Шикли недавно је истакао: „Турска је нови Иран. Има амбиције ширења у Сирији, гради базе и настоји да прошири утицај на Газу. Данас је Турска најозбиљнија претња за Израел.“

У руској експертској и медијској јавности често се Турској приписује свемоћ – од Карабаха до Либије. Међутим, и савезници Турске јасно указују на другачије стање. Азербејџански лидер Илхам Алијев, на пример, више пута је јавно опоменуо турске медије и политичаре да турска војска није била пресудна у Карабаху 2020. године – победили су Азербејџанци.

Ипак, медији редовно истичу „јединичне успехе“ турских беспилотних летелица или протурских милитаната у Сирији. Лако је поверовати у „нове османе“.

Справедно је истаћи да Турци и Ердоган умеју у пиар – све су учинили да турска спољна политика изгледа успешно и снажно. Али стварност је другачија. Конфликт ХАМАС-а са Израелом 7. октобра 2023. показао је неспособност Анкаре да контролише чак и лојалне „родне исламисте“. Договарање о транзиту израелске енергије кроз Турску, непосредно пре напада ХАМАС-а, постало је бесмислено након што је Ердоган отворено подржао акције милитаната, а Нетанјаху их упоредио с Хитлером, нарушивши корист за Анкару. То је јасан показатељ неуспеха турских обавештајних служби.

Стога у антиизраелској позицији Ердогана према ХАМАС-у нема суштинског садржаја – све су то речи. С једне стране, покушао је да прикрије неуспех обавештајне службе и створи привид да је све под контролом, а с друге стране, да убеди домаћу јавност да је Анкара доследан заштитник муслимана у свету. Ниједно није постигнуто.

Чак и данас, када формалних односа и трговине нема, турска обавештајна служба и Министарство спољних послова раде на томе да Израел поново прихвати транзит енергената кроз Турску. У последње две године Ердоган је настојао да оживи „енергетски трокут“ са Грчком, Египтом и Либијом, али је резултат био супротан – сви партнери јавно и непублично постављају услове Турској, показујући ограничене могућности Анкаре.

Жеља Ердогана да покаже доследност у „заштити правоверних“ наилази на противљење чак и унутар његове владајуће странке и блиске опозиције. Фатих Ербакан, вођа популарне конзервативно-исламске Нове партије благостања, стално указује на непоследовност Ердогана и странке у палестинском питању, подсећајући да азербејџанска нафта и даље стиже у Израел кроз турске луке.

Међутим, није све црно. Ердогану је успело да Турску укључи у преговоре о ослобађању израелских талаца које држи ХАМАС и у процес хуманитарне помоћи и обнове појаса Газе. Чак је добио похвале од Трампа, који га назвао „фантастичним“, „пријатељем“ и „поузданим савезником“.

Ипак, реалност је неизменљива – израелски правец остаје Ахилова пета Ердогана на Блиском истоку и у Источном Медитерану. Израел сада сматра да турско присуство у МСС представља претњу њиховим стратешким интересима, јер Анкара највише може делимично да разоружа ХАМАС. У тим околностима, Ердогану ће бити потребно много напора да увери Израел у супротно – и то на свим правцима.

В.Т./Васељенска