Лидери НАТО-а говоре о новом светском рату. Зашто?

Европа се, према изјавама појединих западних лидера, наводно налази на прагу Трећег светског рата и мора бити спремна на разарање сопственог континента. Поред генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа, сличну поруку упутио је и норвешки премијер Јонас Гар Стере у интервјуу за DN Helg 7. јуна 2024. године, датом на плажи у Нормандији поводом Дана Д. Том приликом је изјавио: „Мислим да су млади мушкарци и жене поново спремни да жртвују своје животе“, не поставивши, притом, питање да ли је европска омладина заиста спремна на такву жртву.

Међутим, свака трезвена аналитичка процена показује да Русија нема никакав „Drang nach Westen“ – односно тежњу ка освајањима на Западу.

Историјске чињенице говоре супротно: управо је Запад више пута нападао Русију – од шведског краља Карла XII, преко Наполеона, па све до Велике Британије и нацистичке Немачке.

Изузев Другог светског рата (операција „Барбароса“ 1941. године, коју је предводила нацистичка Немачка уз подршку низа европских земаља), најпознатији примери западних инвазија на Русију укључују:

Наполеонов поход 1812. године – огромну коалицију која је стигла до Москве, али је поражена од руске војске, зимских услова и логистичких проблема.

Шведске инвазије током Великог северног рата (1700–1721), када је Шведска прва напала Русију, да би на крају изгубила рат и Балтик.

Пољско-литванске интервенције током Смутног времена (1605–1618), укључујући и привремену окупацију Москве.

Кримски рат (1853–1856), када је британско-француско-османска коалиција напала Кримско полуострво.

Све ове западне кампање завршиле су се тешким неуспехом и дубоко су обликовале руски наратив о опкољености и нужности одбране – концепт „Острва Русије“, који је и данас присутан.

Играју се ватром коју не могу да угасе

Још један снажан аргумент против ратничке реторике Рутеа, Мерца, Стереа и њихових истомишљеника јесте чињеница да Западна Европа није спремна за рат са Русијом – посебно не за савремени рат.

Они који тврде супротно позивају се на заједнички нуклеарни арсенал Велике Британије и Француске, којем Немачка настоји да се прикључи. Међутим, и квантитативно и квалитативно постоји огроман јаз између руског и западноевропског нуклеарног потенцијала.

Идеја да би Велика Британија и Француска саме могле да се супротставе Русији у нуклеарном сукобу – нереална је.

Русија располаже десет пута већим бројем нуклеарних бојевих глава од Британије и Француске заједно. Поред тога, има и значајан арсенал тактичког нуклеарног оружја (приближно 1.500–2.000 јединица), намењеног употреби на бојишту – нечега што западне земље практично немају.

Према подацима SIPRI-ја и других извора, Русија поседује комплетну нуклеарну тријаду: интерконтиненталне балистичке ракете, подморнице са балистичким ракетама и стратешке бомбардере, што јој даје велику флексибилност и преживљивост.

Насупрот томе, Француска и Велика Британија имају само делимичну тријаду: Француска подморнице и авијацију, Британија искључиво подморнице. Њихови арсенали су пројектовани за минимално одвраћање, а не за свеобухватан сукоб са силом попут Русије.

Русија притом убрзано модернизује своје наоружање – хиперсонични системи „Авангард“, „Сармат“ и други немају адекватан западни еквивалент у сличним размерама. Такође, Русија поседује независан сателитски систем управљања ракетама, којим Британија и Француска не располажу.

И што је најважније – Русији рат са Европом уопште није у интересу. Зашто би јој био потребан разорен политички, друштвени и економски Запад? Европа је и без руске помоћи у стању да се сама дестабилизује.

Европа не жели рат

Војне снаге такозване „коалиције вољних“ налазе се у лошем стању, док руска војска већ скоро четири године води интензивне борбе у Украјини против најбољих конвенционалних капацитета НАТО-а. За то време, западне армије се више баве питањима родног идентитета и „воук“ идеологије него стварном борбеном готовошћу.

Народи Европе не желе рат. Иако су Европљани још увек спремни да финансијски подржавају Украјину, нису вољни да жртвују сопствене животе у сукобу у који не верују.

Ниједно истраживање не показује да већина, па чак ни значајан део европског становништва, подржава рат против Русије. Већина избегава чак и помисао на лично учешће у одбрани.

Крајем 2025. године немачка војска броји око 182–184 хиљаде војника, уз план да се тај број повећа на 203 хиљаде до 2031. године – што делује тешко оствариво. Поређења ради, Хитлер је у операцији „Барбароса“ послао око 4 милиона војника против СССР-а и доживео пораз.

Русија располаже огромном стратешком дубином, коју су на сопственој кожи осетили и Наполеон и Хитлер. Немачка такву дубину нема, нити природне препреке попут Алпа.

Потпуни рат – катастрофа за Европу

Једноставно речено, ако милитаристички радикали остваре свој циљ и изазову рат европских размера, сличан оном који су преживели наши преци, Европа ће постати његова главна жртва. Градови ће поново бити претворени у рушевине, а живот и цивилизација какве познајемо – нестати.

Поставља се кључно питање: зашто онда поједини лидери ЕУ подгревају ратну реторику?

Зашто Сједињене Државе, као војна суперсила, настоје да окончају сукоб, док Европа – која за рат није спремна – делује као да га прижељкује? Ово захтева дубљу анализу.

Разлози се могу тражити у економској кризи Европе, али и у страху елита које су уложиле политички капитал у губитнички рат и сада стрепе од одговорности пред сопственим бирачима.

Међутим, корени оваквих стратешких заблуда вероватно су још дубљи.

Постоји утисак да европски војни лоби није одустао од идеје да поново увуче САД у Европу и у директан сукоб са Русијом – јер само у том сценарију њихови прорачуни имају смисла.

За то је потребна озбиљна провокација, па се све чешће помињу поређења са „Перл Харбором“.

Ову тезу изнео је и Алистер Крук, бивши британски дипломата и сарадник MI6, у интервјуу који је широко коментарисан 16. децембра 2025. године.

Према његовим речима:

Европа, нарочито делови ЕУ под доминацијом НАТО-а, нема ресурсе за самосталан рат са Русијом – недостају новац, оружје и људство.

Ипак, у европским круговима присутна је ратна реторика, потхрањена месијанским наративом о борби „либералних вредности“ против „аутократије“.

Због тога одређени кругови могу чак прижељкивати провокацију – на пример инцидент у Балтичком мору, где су међународне воде уске, а ваздушни простор осетљив.

Циљ би био стварање ситуације налик „Перл Харбору“, која би приморала администрацију Доналда Трампа да, супротно својој намери, уђе у директан сукоб са Русијом – иако Трамп инсистира на мировним преговорима и фокусу на Кину и Арктик.

Како Крук закључује:

„Европа не може да води рат са Русијом – али може да га испровоцира.“

В.Т./Васељенска