„Челси“ и закон: зашто у Европи развлашћују Абрамовича

О Европи која губи своје обрисе

Modus operandi савремене Европе постао је – крађа и пљачка. Понекад прикривена танким велом законитости и наводних племенитих циљева, али најчешће потпуно оголела, без икаквог покрића. Некад стидљива и са освртањем на могуће последице, али ретко. Много чешће – безобзирна и очајничка: једном се живи, па нека иде све до краја.

Гледано са стране, човек се пита: како је могуће да још пре неколико година никоме није падало на памет да ће се Европа спустити на ниво отворене пљачке? Како смо могли веровати да је улагање новца у ЕУ безбедно? И како је могуће да и даље постоје људи који Европу сматрају поузданим пословним партнером?

Узмимо, рецимо, некога изузетно познатог и непристојно богатог. Да, погодили сте – Романа Абрамовича. Човека чије је богатство, према Forbes-у, 2021. године износило 14,5 милијарди долара.

А ево како то богатство данас изгледа у пракси. Британски премијер Кир Стармер изјавио је да је влада формално одобрила пребацивање 2,5 милијарди фунти Украјини – новца који је Абрамович добио продајом фудбалског клуба „Челси“. Сада је потребно да тај трансфер одобри сам милијардер. У супротном, држава ће га тужити.

Поновимо, полако: милијардер је у Великој Британији продао своју приватну имовину. Али он не може да располаже сопственим новцем. Он је дужан (!) да одобри да се тај новац пошаље тамо где му британска влада каже. Ако то не учини – новац ионако неће видети, али ће зато добити судски процес.

А шта је са неприкосновеношћу приватне својине? Шта је са чињеницом да нико у Британији није доводио у питање законитост куповине фудбалског клуба? Ништа од тога више не важи. У Британији више не постоји „света“ приватна својина – бар не када су у питању грађани Русије.

Случај Абрамовича је упечатљив јер је он познат, а „Челси“ клуб који занима милионе навијача. Али суштина није у судбини конкретних милијарди. Суштина је у томе да ово није изузетак – већ правило. Европа толико жели конфронтацију са Русијом да се одриче сопствених „светих крава“.

Причa о Абрамовичевим рачунима суштински се не разликује од приче о замрзнутим руским државним средствима у белгијским банкама – осим по количини опљачканог. „Света својина“ постоји само за оне за које треба да постоји. За Русе – не.

Штавише, ово је прича о одустајању од поштовања својине уопште. Као што је то већ случај и са другим, наводно темељним европским вредностима – слободом говора или демократијом.

Из САД Европљане оптужују да су заборавили сопствене вредности. А из Европе одговара Фридрих Мерц: „Не видим никакву потребу да Американци сада спасавају демократију у Европи.“

И заиста – шта ту има да се спасава, ако се у Немачкој озбиљно расправља о забрани највеће и најпопуларније политичке странке, ако је у Француској лидеру сличне партије забрањено учешће на изборима, а у скандинавским земљама разматрају кривично гоњење људи који посећују сајтове блокиране на њиховој територији?

Отимање новца Русији није само проблем само по себи – то је симптом. Симптом одлуке Европе да се одрекне свега што је чинило темељ њеног идентитета и поретка. У борби против Русије, Европа се претвара у најогавнију диктатуру.

И то – на дуге стазе.

Андреј Перла/Абзац