Поломљен нос светитеља: шта су лекари пронашли у гробници Светог Николе Чудотворца

Данас је дан сећања на Светог Николу Мирликијског. За већину људи то је дан поклона и божићне бајке. Али иза позлаћених оквира икона крије се прича коју би многи радије заборавили – прича о живој, опипљивој боли.

Године 1953. научници су, уз дозволу Ватикана, отворили гробницу Светог Николе у италијанском граду Барију. Први пут после девет векова. Главни стручњак био је професор анатомије Луиђи Мартино – прагматичан човек, научник бројева и чињеница. Са моштима је радио четрдесет дана. Оно што је видео дубоко га је потресло. Пред њим су биле кости човека који је прошао кроз прави пакао.

Специјална операција у Мирама

Година је 1087. Три брода из Барија пристају у луци Мира Ликијских (данашња Турска). Град је пред опасношћу да падне под власт Сарацена. Летописи кажу: деловали су сурово. Полугама су ломили мермерни под храма. Када су померили поклопац саркофага, храмом се разлио неописив мирис.

Летописац Никифор, учесник тог похода, записује:
„Када смо померили поклопац гроба, храм се испунио мирисом какав никада раније нисмо осетили. Кости светитеља плутале су у бистрој течности и сви смо осетили и страх и побожност.“

Морнари су журили. Руком су купили кости, увијали их у мокре тунике. У тој гужви део ситних фрагмената остао је на дну. Касније ће их узети Венецијанци. Савремене ДНК анализе потврдиле су: кости у Барију и Венецији припадају истом човеку.

Физиологија подвига

Професор Мартино почиње истраживање. Први налаз: човек је јео готово искључиво биљну храну. Без меса. Без изобиља. Пред нама је строг подвижник.

Замислимо епископа богатог лучког града. Свуда око њега – обиље. Свеж улов, јагњад на пијацама, богати грађани који га позивају на гозбе. А он одбија. Једе као сиромашни монах.

Зашто? Зато што је Свети Никола памтио гладне и заборављене.
Знао је: док у његовом граду постоји макар једно дете без хлеба, епископ нема право на ситост. Његово тело било је оруђе молитве, а не извор задовољства.

Висина светитеља – око 167 центиметара. Чврст, жилав човек. Навикао да много хода. Да дуго стоји.

Затворски протокол

Рендгенски снимци костију открили су више од легенди. Мартино је дијагностиковао тежак артритис кичме и карлице. Пршљенови деформисани. Зглобови разорени.

У медицини је то знак дугогодишњег боравка у хладноћи и влази. И ту се отвара историја. Година 303. Цар Диоклецијан покреће прогоне. Свети Никола је бачен у тамницу. Римски затвор – камена јама испод земље. Хладноћа. Плијесан. Ледена вода под ногама. Светитељ је у таквим условима провео године.

Свако устајање – бол. Сваки корак – борба. Попети се на амвон – мука. Са том болешћу је живео деценијама. Зато нас разуме кад нам је тешко. И сам је кроз то прошао.

Повреда верности

Најпотресније откриће уследило је при проучавању лобање. Носна кост је била смрскана. Нос поломљен и неправилно срастао, са јаким искривљењем. На јагодичним костима – трагови удараца.

То није лик са иконе. То је лице исповедника.

Замислимо сцену. Римски истражитељ захтева одрицање:
„Баците прстохват тамјана на жртвеник цара – и слободни сте.“
Свети Никола ћути. Ударац тешким предметом у лице. Крцкање кости. Крв. Он пада – и устаје. И поново сведочи Христа.

Тукли су га професионално. Ломили су вољу. Нису успели. Тај криви нос носио је до краја живота – као орден верности који се не може купити.

Тајна влажних костију

По завршетку радова 1958. мошти су враћене у саркофаг. Научници су тада забележили: кости су биле суве. Али деценијама касније гробница се поново испунила бистром течношћу.

Италијани је зову „Манна Сан Никола“. Хемичари слежу раменима.

То је готово дестилована вода. Стерилна. Без трагова распадања.
У влажној крипти испод нивоа мора, кости би морале да се распадну за неколико векова. Али овде је све обрнуто. Кости остају чврсте, беле – и луче влагу.

Наука нема објашњење. Вера има. То је знак победе духа над материјом.

Наш савременик

Зашто је важно да ово знамо? Да бисмо разумели да Свети Никола није бајковити лик. Он је наш савременик и саборац.

Данас, када се верници избацују из храмова, када се вера гура у гето тишине, погледајмо тај поломљени нос. Те зглобове унакажене тамницом. Римска империја је била свемоћна – легије, закони, судови. Диоклецијан се сматрао богом.

Где је данас Диоклецијан? Његове палате су рушевине. Његова империја – прашина.

А име Светог Николе знају милијарде. Његове измучене кости, после 1700 година, и даље дају живот – источе воду у пустињи нашег безверја.

То је победа. Не у златним куполама, већ у верности коју не могу сломити ни тамница ни ударац у лице. Зато му се молимо – не као далеком небеснику, већ као човеку који зна цену страдања.

Савез православних новинара