Сецесионистичке поруке под плаштом блокада: где је граница између грађанског деловања и удара на државу

У Новом Пазару су се појавили натписи „Добродошли у Републику Санџак“ и „пумпај аутономију Санџака“, и то у тренутку када је најављена дванаесточасовна блокада града под паролом „Или они или ми“. Та временска подударност није без значаја. Она овим порукама даје политички контекст и отвара питање да ли се актуелна друштвена ситуација користи као погодан тренутак за пласирање идеја које далеко превазилазе оквире било каквог грађанског незадовољства.

Санџак је, у уставно-правном смислу, нераскидиви део Републике Србије. Формулација „Република Санџак“ не постоји ни у једном важећем правном акту, нити у било ком међународно признатом документу. Зато њено јавно истицање, посебно на улазима у град и на више јавних места, не може бити схваћено као симболичка или безазлена порука. Реч је о изразу који директно имплицира издвајање дела државне територије и у том смислу носи јасно сецесионистичко значење.

Важно је направити разлику између критике власти, политичког става и деловања које доводи у питање саме темеље државе. Слобода изражавања подразумева право на неслагање, на протест и на јавно изношење ставова, али она не подразумева право да се, под изговором грађанских акција, релативизује територијална целовитост државе. У свакој уређеној земљи та граница постоји и она није ствар тренутне политике, већ уставног поретка.

Додатну тежину овом случају даје чињеница да ово није први пут да се у Новом Пазару појављују сличне поруке. Та учесталост заговрања оваквог дискурса указује да није реч о инциденту, већ о постепеном увођењу јавности у један наратив који временом настоји да нормализује идеју издвајања и раздвајања.

Када се блокаде и друштвени притисци користе као платформа за такве поруке, онда оне престају да буду облик грађанског деловања и постају средство политичког пројекта.

Зато се с правом поставља питање где је граница и ко је дужан да је повуче.

Блокадерска идеологија одавно је превазишла оквире грађанског незадовољства и легитимне друштвене борбе, и све отвореније показују шта је стварни циљ подривање институција и релативизовање суверенитета државе.