Нервни слом у Трећем ОЈТ: Ивана Поморишки прети Венецијанском комисијом након уласка правосудних закона у скупштинску процедуру
Ивана Стојиљковић Поморишки у аутономашкој акцији - Војводина Војвођанима
Сет правосудних закона који је народни посланик Угљеша Мрдић рано јутрос и званично предао Скупштини Србије, подразумева и поделу Трећег основног јавног тужилаштва, чиме Ивана Поморишки аутоматски губи функцију шефице Трећег основног јавног тужилаштва у Београду.
Како сазнајемо из извора у тужилаштву, након што је постало јасно да је предлог закона формално ушао у скупштинску процедуру, Ивана Поморишки је доживела дословно нервни слом. Наши извори наводе да је викала како ће лично писати Венецијанској комисији и спречити усвајање оваквих законских решења.
Према сведочењима запослених, њена реакција била је прилично експлозивна и праћења претњама. Њено агресивно понашање није непознато запосленима у Трећем основном јавном тужилаштву. Подсећамо да је Поморишки када је у јавност први изашао незванични предлог закона којим Треће ОЈТ дело на Треће и Четврто, урлала на запослене и викала да „то странци неће дозволити“, јасно алудирајући на Европску унију и стране центре моћи.
Међутим Венецијанска комисија има јасан став када су у питању организационе норме које уређују организацију државних органа, не треба мишљење и државе имају слободу да уреде мрежу према својим стандардима. Да је на место шефице Трећег основног јавног тужилаштва дошла регуларним путем где се стиче искуство и знање, а не због лојалности Загорки Доловац, Поморишки би знала да прети у празно. Данас се, међутим, показује да проблем није само у биографији, већ и у елементарном неразумевању правног оквира.
Наши извори наводе да је након јутрошњег шока Поморишки ангажовала своје запослене да се још више активирају око кампање поводом избора за Високи савет тужилаштва који се одржава сутра 23. децембра, и да не бирају средства притиска на тужиоце, како би њена кума Јована Конменовић добила довољан број гласова и ушла у ВСТ, чиме би и Поморишки, како се нада, осигурала свој даљи положај.
Другим речима, чак и у оквирима европске праксе на коју се Поморишки позива, овакве измене закона не представљају никакав преседан, нити захтевају сагласност било ког „спољног фактора“. Управо супротно – инсистирање на страним ауторитетима у питањима унутрашње организације правосуђа директно потврђује тезу да је део тужилаштва изгубио свест о томе коме одговара и у чијем интересу треба да ради.
