Вишедетност – привремено стање или доживотни статус?
Пре неколико недеља појавила се вест да је Влади поверено да утврди јединствене критеријуме за стицање статуса вишедетне породице на нивоу целе земље. Држава већ годинама покушава да вишедетност учини друштвеном нормом, али она то и даље није – и у јавности се углавном доживљава као ретка изузетност, а не као уобичајен начин живота.
И сам сам вишедетни отац. А био сам и дете у вишедетној породици. Моји родитељи имали су петоро деце. Моја супруга и ја – четворо. Могло би се рећи да сам „наследно вишедетан“, па зато од најранијег детињства, па све до данашњих 47 година, вишедетну стварност посматрам изнутра.
Из совјетског детињства памтим да смо, као вишедетна породица, добијали такозване „прехрамбене пакете“. У време несташица то је значило много. И на томе су се, мање-више, завршавале све предности вишедетности. Данас, рецимо у Москви, бесплатан паркинг је вероватно главна конкретна погодност за вишедетне породице. Томе се могу додати бесплатне посете музејима и још неким установама. Након нашег пресељења из Москве на село, од свих погодности остали су нам само бесплатни музеји.
Истовремено, као и све вишедетне породице, стално се суочавамо са потребом да изнова доказујемо да смо – вишедетни. Паркинг дозволу у Москви морали смо да обнављамо на сваке две године, а недавно смо, приликом посете једном московском музеју, сазнали да наша легитимација, иако у њој пише да важи до 2030. године, више не функционише. Потребно је поново унети све податке о деци у систем „Госуслуге“ и извадити нови документ.
Али то је тек пола проблема. Са бирократијом се, на овај или онај начин, може живети. Она је свуда и увек иста – спора и неумољива. Суштински проблем је дубљи и, не бојим се да кажем, симболички и социокултурни. У нас се вишедетном породицом сматра само она у којој најмање троје деце још увек није пунолетно.
Замислите породицу са петоро деце. Двоје су још школарци, троје је старије од 18 година (или 23, ако студирају) – и та породица више није вишедетна! Добро, моја супруга и ја имамо четворо деце. Али, на пример, имамо пријатеље који очекују једанаесто дете. И за петнаестак година, родитељи који су на свет донели једанаесторо деце престаће да се формално воде као вишедетни.
То се никако не уклапа у наратив који савремена руска држава настоји да промовише. Ово је, пре, наставак прагматичног економског приступа, рођеног у оквирима западног примитивно-материјалистичког погледа на свет, који је временом пренет и на руско тло. Његова логика је једноставна и, у овом случају, погубна: вишедетност је економска категорија. Деца су трошак. Што је више деце – то су већи трошкови. Према томе, држава помаже таквим породицама као и другим, пажња, социјално угроженим групама. Чим породица више не спада у економски угрожене – подршка престаје. Та логика је можда оправдана у неким ситуацијама, али је у случају вишедетности дубоко погрешна.
Цео дискурс о вишедетности заснива се на томе да она није тек институционализована форма породичне сиромашности, већ друштвено и државно важна делатност. Стварати велике, стабилне породице – то је рад који заслужује поштовање. Та реторика је исправна. Али у пракси, из темељног законодавног приступа произилази да је вишедетност привремено стање, условљено материјалним тешкоћама, и зато подложно временски ограниченој подршци. А основ подршке би морао бити поштовање – и више од тога, друштвено признање и афирмација вишедетности.
Шта то значи у пракси? Прво и најважније – треба укинути губитак статуса вишедетних за оца и мајку. Деца, након навршене 18. године (или 23, ако студирају), нека се окрећу својим будућим, дај Боже такође вишедетним породицама. Логично је да они више не користе одређене бенефиције. Али какве везе родитељи имају са тим? Они су своју мисију већ испунили. Ако друштво заиста сматра да је то заслуга, онда мора да је и призна – а то значи да родитељи треба да остану вишедетни до краја живота.
Ветеран рада или рата не престаје да буде ветеран када пређе одређене године. Пензионер не губи свој статус после десет година примања пензије. Друштвени консензус подразумева да заслуге појединаца не нестају временом.
Вишедетност је данас изузетак од тог правила. Друштво фактички одбија да је призна као грађанску заслугу, сводећи је искључиво на економску категорију. То је дубоко погрешно и мора се мењати – хитно. Овде није реч само о повластицама и материјалним добрима, иако су и она важна. Реч је о здравом разуму и поштовању према грађанима који обављају, можда, најважнији посао за државу – стварају њену будућност.
Борис Акимов/Взгљад
