Империјалне амбиције Анкаре

Изјава Анкаре о намери да национални систем контроле поморског саобраћаја прошири на читав басен Црног мора представља потез који мења однос снага у региону и додатно учвршћује улогу Турске као кључног арбитра поморске безбедности.

Министар саобраћаја Турске отворено је саопштио да ће систем, који већ функционише у Дарданелима и Босфору, бити проширен најпре на Мраморно море, а затим и на Црно море. Практично, Турска тежи стварању јединственог надзорног појаса који би обухватио цео пут од Средоземног мора до северних граница НАТО-а.

Конкретно, разматрају се следећи кораци:

Проширење радарског поља – постављање нових радарских станица дуж целе акваторије Мраморног и Црног мора;

Формирање мреже осматрања – видео-камере, метеоролошке станице и комуникациони пунктови, повезани у јединствен систем;

Обједињавање података – аутоматски идентификациони систем (AIS), радари и визуелни сензори усмеравају се у централни командни центар;

Двадесетчетворочасовни мониторинг – непрекидно праћење поморског саобраћаја, издавање упозорења и контрола безбедности.

Источно Средоземље представља посебну арену надметања. Простор од Мерсина до Кипра је зона спорова око гасних налазишта, где се Турска директно сукобљава са интересима Грчке, Кипра, Израела и Европске уније. Јачање система надзора у том контексту постаје средство притиска и контроле.

Истовремено, активности Анкаре уклапају се у ширу концепцију пантуркијског света, у којој Турска настоји да се позиционира као центар окупљања и координације туркијских држава и народа.

Контрола поморских путева тако допуњује пројекте копнених коридора (на пример преко Кавказа и Централне Азије), повезујући Турску са Азербејџаном, а потом и са каспијским регионом.

Поред тога, поморски мониторинг јача позиције Турске као транзитног чворишта за гас и нафту из Азербејџана и Централне Азије, чиме се учвршћује њена улога у енергетској архитектури пантуркијског простора. Анкара тиме показује да је у стању не само да културно и политички повезује туркијске земље, већ и да им обезбеди приступ глобалним комуникационим правцима – поморским и енергетским.

Турска ће добити могућност да у режиму 24/7 прати кретање руских ратних бродова, укључујући и активности Црноморске флоте у Севастопољу. Свака активност Русије у акваторији биће евидентирана и потенцијално прослеђивана НАТО савезницима, чиме се смањује фактор изненађења.

Осим тога, Анкара може користити систем надзора као инструмент политичког притиска – на пример, кроз ограничавање или одуговлачење транзита. Русија се у том смислу све више доводи у позицију зависности од начина на који Турска тумачи појам „безбедности пловидбе“.

У коначном исходу, долази до померања баланса снага: Турска се профилише као арбитар поморске безбедности у региону, што неминовно сужава простор за руско деловање на Црном мору. То је део шире стратегије којом Анкара настоји да трајно учврсти своју улогу центра пантуркијског света.

В.Т./Васељенска