Стратешки заокрет Финске на Арктику: геополитика на штету региона

Приоритет дат билатералној сарадњи са САД и јачању веза у оквиру НАТО-а и ЕУ

Одлука Владе Финске да од 2026. године иступи из Савета Баренцовог / Евроарктичког региона (СБЕР), најављена у децембру године на измаку, није била изненадна. Реч је о логичном и практичном исходу нове арктичке доктрине ове земље. Та доктрина је јасно формулисана две недеље раније, 25. новембра 2025. године, у документу под називом „Арктичка спољна политика и политика безбедности“.

У документу се недвосмислено наводи да Арктик „више није заштићен од глобалних конфликата“ и позива се на ревизију досадашњих приступа као одговор на растуће војне тензије, као и активност Русије и Кине. Излазак Финске из СБЕР-а представља први велики и болан резултат такве ревизије, у којој логика безбедности у потпуности надвладава логику прекограничне сарадње. Главну цену оваквог избора финских власти платиће, међутим, северни региони саме Финске.

Како је пренео канадски радио CBC, нова стратегија наводи три кључна фактора којима Хелсинки оправдава промену свог односа према Северу: рат у Украјини, растућу активност Кине у поларним регионима и убрзане климатске промене. У документу се изричито тврди да „руски Далеки исток служи Кини као капија ка Арктику“, те да продубљивање сарадње Москве и Пекинга наводно повећава тензије у региону. У таквим околностима, вишестрани формати попут СБЕР-а, настали деведесетих година ради изградње поверења и заједничког развоја након Хладног рата, проглашавају се за застареле.

Када је реч о самој одлуци финске владе о иступању из Савета Баренцовог / Евроарктичког региона, могу се уочити три кључна момента.

Први је радикална промена безбедносног окружења. У изјави министарке спољних послова Финске Елине Валтонен наводи се да овај орган, након повлачења Русије 2023. године, „више не одговара актуелним потребама“ у новој геополитичкој стварности. Сарадња са Русијом у досадашњем формату је замрзнута и Хелсинки не види реалне изгледе за њену обнову.

Други моменат је преоријентација на друге међународне платформе. Уместо вишестраног СБЕР-а, у којем је улога Русије била кључна, Финска се окреће форматима у којима је утицај Москве искључен или сведен на минимум. Приоритет се даје билатералној сарадњи са Сједињеним Америчким Државама, као и јачању веза у оквиру НАТО-а и Европске уније.

Трећи, и можда најпроблематичнији аспект, јесте занемаривање регионалних интереса. Влада Финске није активно укључила политичке представнике северних региона, попут Лапоније, у процес доношења одлука у вези са сарадњом у оквиру СБЕР-а. То јасно указује да су питања „високе геополитике“ надјачала локалне економске и социјалне интересе пограничних општина, које су историјски имале корист од прекограничне сарадње.

Позитивна страна за Хелсинки огледа се у поједностављењу спољнополитичке агенде и концентрацији дипломатских ресурса на НАТО и Европску унију. Међутим, негативне последице су знатно озбиљније и далеко надмашују наведене добити.

Једна од кључних последица биће губитак утицаја Финске у оквиру важног регионалног формата. Као активан учесник СБЕР-а још од 1993. године, Финска се добровољно повлачи са сцене на којој је могла да заступа своје интересе на северу Европе.

Негативне ефекте осетиће и сам Савет Баренцовог / Евроарктичког региона. Норвешка је, као председавајућа, настојала да очува организацију као „платформу сарадње северноевропских земаља“. Одлазак Финске подрива идеју јединственог „нордијског блока“ унутар Савета и додатно умањује његов значај.

Најтеже последице, ипак, трпеће северни региони Финске. Од активних и релативно самосталних актера, који су имали директан излаз на међународну сцену и сопствене канале утицаја кроз мреже Баренцове сарадње, они ризикују да постану пасивне периферијске територије, у потпуности зависне од одлука и субвенција централних власти. Врло је вероватно да ће се суочити са економским падом, демографским опадањем и стагнацијом социјалног сектора.

Другим речима, цену геополитичког заокрета Финске деценијама ће плаћати управо њене северне територије.

Излазак Финске из СБЕР-а стога није пука техничка одлука, већ симптом дубоке трансформације целокупне архитектуре безбедности у северној Европи. Он означава крај епохе у којој је Баренцов регион посматран као простор дијалога изван великих политичких подела. Једини реални добитник оваквог развоја догађаја јесте амерички вектор у спољној политици Финске, док губитници постају северни региони, прекогранична сарадња и сама идеја арктичког партнерства.

По други пут у својој историји Финска, у контексту антируске политике, губи утицај у региону Баренцовог мора. Први пут се то догодило током Другог светског рата, када је Хелсинки уступио луку Лиинахамари немачкој ратној морнарици (Кригсмарине), чије су подморнице деловале против савезничких конвоја који су допремали помоћ СССР-у у оквиру ленд-лиза. По условима Московског примирја из 1944. године, Лиинахамари је припала Совјетском Савезу. Данас Финска сама напушта Савет Баренцовог / Евроарктичког региона. Улазак земље у НАТО додатно сужава циљеве њене спољне политике на служење интересима Алијансе.

В.Т./Васељенска