Зашто деца остају заглављена у свету ружичастих понија

Готово сваког дана у неком региону неко дете почини противправно дело по налогу интернет-куратора. Децу или заплаше, или их једноставно купе новцем: прво за „безазлене“ ствари попут фотографисања базних станица, а затим и за сасвим конкретне терористичке акте – попут паљења тих истих станица.

И онда имамо уплакано малолетно дете које тек тада схвата да је уништило сопствени живот. Схвати тек када сви сазнају. Плаче и говори да није разумео, да није био свестан шта ради. И то не зато што је неморалан, већ зато што је још увек млад и наиван. И зато што му одрасли нису на време и јасно објаснили. Али тада је већ касно.

И узалуд је свакодневно понављати на радију: „Не подлежите провокацијама“. То су само речи. Треба их говорити, али не треба рачунати на ефекат. Деца не слушају радио и не гледају ТВ. А одрасли штите своју децу од негативних информација – јер су мала, јер је „прерано“. А онда одједном постане – прекасно.

И ту долазимо до кључне ствари: одговорности које код деце нема.

Ми сами, и као родитељи и као законодавци, системски одузимамо деци одговорност од најранијег узраста. „До 18. године ти ништа не мораш.“ А онда се чудимо што у одраслом добу не умеју да се носе са животом.

Једноставан пример. Пре неколико година, у школи моје ћерке, у родитељској Viber групи, избио је спор. Учитељица је рекла да деца стално бацају смеће и не чисте за собом. Послала је фотографије папирића и омота који леже по учионици. И рекла: „Разговарајте са децом.“

Уследила је вишесатна расправа о томе како деци треба објашњавати, васпитавати их, учити поштовању наставника и слично. А онда је део родитеља поставио једноставно питање: зашто се не уведе дежурство у учионици, као некада? Деца ће брзо схватити да не треба да прљају – јер ће морати сама да чисте. Без сувишних речи. Крпа и метла боље објашњавају.

Звучало је идеално, док се није испоставило да је друга половина родитеља категорично против тога да њихова деца перу подове, табле или заливају цвеће. Озбиљни, образовани људи говорили су да школа није за то, да се деца умарају, и да „није ред“. Нису ваљда принчеве и принцезе за то одгајали.

Спор је прекинула учитељица речима да је то уопште забрањено. Не од стране школе, већ на нивоу Министарства просвете. По правилницима – деца не смеју да перу подове.

Шах-мат, родитељи.

Можете сатима говорити деци да је рат, да постоје провокације, да треба бити опрезан, да не треба веровати странцима, да лак новац не постоји. Можете их приморавати да седе на часовима патриотског васпитања, над којима многи само преврћу очима.

Али ако дете никада није васпитавано са разумевањем туђе боли, са свешћу о томе шта су смрт и губитак – оно неће разумети шта је рат. Шта значи да је некоме стварно болно.

Знам истиниту причу о девојчици којој су родитељи годинама, после сваке смрти хрчка, куповали новог – исте боје – и говорили јој да је то исти хрчак. Само да не буде тужно. Да се не повреди.

Била је једном расправа на интернету о томе које бајке и филмове треба показивати деци. Одрасли су говорили да деци не пуштају „сурове“ филмове, нарочито ратне, или оне у којима неко умире. Зашто да дете гледа смрт птице или филм без срећног краја? То је, кажу, трауматично.

А у стварности, већина народних бајки је врло сурова. Оне су управо зато и постојале – да дете припреме за стварни свет. Не за свет ваниле, где су сви дужни да те воле и разумеју.

Скоро све народне бајке које данас познајемо постоје у знатно ублаженим верзијама. Ако се загребе испод површине, види се сурова реалност. „Палчић“ је, у суштини, прича о родитељима који у тешка времена одводе децу у шуму да умру од глади, јер немају чиме да их хране. Шта може бити страшније? Али ми пратимо само сналажљивост јунака, не суштину.

Шарл Перо је ублажио „Црвенкапу“, додао ловце и срећан крај. У изворној верзији – нико није спасен. Исто важи и за „Вука и седам јарића“ – у многим верзијама јарићи не преживе.

Сматра се да су срећни завршеци додавани касније, да се деца не би плашила. А управо је страх био део васпитања – кодекс понашања од најранијег детињства.

Када ми је умро отац, нисам желела да ћерка иде на опело. Плашила сам се да ће је трауматизовати призор мртвог деде. Читала сам да децу треба заштитити од таквих стресова. Али сам се онда сетила да се у истој цркви крштавају деца и опојавају покојници – и да су сви присутни, од најмлађих до најстаријих.

Посматрајући круг живота и смрти, дете од малена прихвата правила игре. Рођење је чудо, а смрт је крај који чека свакога. И то је нормално. Јуче те је деда возио на санкама – а данас га више нема.

Наравно, све је то веома индивидуално. Не постоји један исправан начин да се детету саопшти смрт ближњег. Али чињеница је да данас децу максимално лишавамо и одговорности и било каквог контакта са тешком стварношћу. Желимо им савршено, удобно, „позитивно“ детињство. И то је лепо. Али живот такав није.

Истовремено, у руке им дајемо паметни телефон – информационо-психолошку мину – коју ни одрасли не умеју да контролишу.

Лакирамо стварност. Штитимо децу. И зато, када у тај свет неумирајућих хрчака и бајки са срећним крајем упадну преваранти и манипулатори, дечја психа не зна како да реагује. Тешко је из света ружичастих понија одједном закорачити у свет у ком те користе и обмањују.

Ограђујући децу од рада, одговорности и стварног живота, а истовремено им дајући неограничен интернет, доводимо их до тога да не разумеју последице својих поступака.

Филм „Иди и гледај“ носи ознаку 18+. А ја бих га приказивала много раније. То је стварност. Да, сурова је. Да, трауматична. Али и отрежњујућа.

Шта боље од стварног живота – макар и на екрану – може објаснити шта је добро, а шта зло?

Евдокија Шереметјева/Взгљад