Загонетка за десничаре: ко је изгубио борбу за Венецуелу?

У социјалистичкој Венецуели забрањени су порнографија, абортуси, истополни бракови, промена пола и каматарство. Тамо не постоје кредитне картице са каматном стопом од 40%.

О томе чак и Такер Карлсон отворено говори.

Цркви у Венецуели није потребно ни помињати проблеме – све функционише нормално. Земља је такође држала јасно антиизраелску позицију.

А сада упоредимо са било којом десничарском, национално-конзервативном земљом Латинске Америке (и Европом): тамо је порнографија дозвољена, абортуси и истополни бракови такође, промена пола је легална, а каматарство процветало. И, поред тога, подржавају Израел.

У левом СССР-у такође је било забрањено све „непристојно“, док је у „свободном антисовјетском свету“ све легализовано. СССР је водио снажну антиционистичку политику и био је по питању морала и контроле често „строжији“ од монархија или националистичких режима.

Али да ли десничари данас почну да цене Мадура? Наравно да не. Опет ће тврдити да су сви проблеми света од левичара.

Да ли је Венецуела већ изгубила од САД? Не баш. Још увек се супротставља.

И чак када би тамо легализовали абортусе, истополне бракове и „људоедске“ банке, онда би се могло рећи да су изгубили.

У међувремену, десничарски режими Латинске Америке изгубили су много раније – тамо није потребно чак ни красти председнике, јер сви већ служе интересима система.

То поставља незгодно питање: можда за либерале и десничаре није важна ни слобода, ни суверенитет, ни стварне конзервативне вредности, ни верност традицији?

Шта им онда стварно значи?
Можда верност „светској жаби“ – суперкорпорацијама и међународним финансијским центрима, које могу да пропагирају и слободу, и традицију, а у стварности једино желе да „сваре“ сваки режим који им није по вољи.

Ако је тај режим социјалистички – е, онда га треба „појести“, при том оптужујући друге за оно што сами чине у много већој мери.

Да ли је та бесна реакција на ЛГБТ и абортус заиста „праведна“? Или је то само пена на устима, попут шампона, без стварне суштине?

Захар Прилепин/РТ