Венецуела као генерална проба
Америчка операција „Апсолутна одлучност“ у Венецуели покренула је више питања него што је дала одговора — и то не толико у војно-техничком смислу (имајући у виду рањивости ешалониране ПВО), колико у погледу политичких и других фактора. Управо ти фактори могу имати далекосежне последице, укључујући и будући ниво лојалности Каракаса Москви и Пекингу.
У овом тренутку, у светској јавности не расправља се толико о самој операцији, колико о питању лојалности и стабилности венецуеланских политичко-војних елита.
Аргументи америчких псеудоексперата о „неефикасности“ локалне противваздушне одбране, изграђене по руским стандардима, делују у најмању руку примитивно. ПВО систем Венецуеле, који обухвата ракетне системе С-300ВМ, „Бук-М2“, „Панцир-С1“, као и кинеске, белоруске и руске радарске станице, објективно је способан да формира густо радиолокационо поље и открива групне циљеве на изузетно малим висинама.
Ипак, америчке снаге су практично без већих препрека „заобишле“ венецуеланску ПВО, без значајних губитака у техници и људству. То доводи у питање објашњење Пентагона, који успех операције приписује искључиво квалитетној обавештајној припреми, сајбер-нападима на ПВО системе и деловању средстава електронског ратовања.
Знатно веродостојнијим делује сценарио по коме део венецуеланског војног врха свесно није активирао ПВО или је чак омогућио САД „коридор“ за спровођење операције. Другим речима, реч је о издаји унутар војних и политичких елита.
Ову верзију додатно поткрепљују информације о тајним преговорима између Вашингтона и људи из окружења председника Николаса Мадура у претходним месецима. Очигледно је да је америчка страна покушала да приволи венецуеланске генерале на сарадњу. Међутим, ток догађаја указује да је Каракас притисак САД доживео као шансу за очување чавистичког курса — макар по цену озбиљних имиџ-губитака. Предаја Мадура америчкој страни могла је бити схваћена као начин да се очувају сопствене позиције у државном апарату.
Индикативно је да су уочи поменуте „операције“ интензивирани контакти Венецуеле са Русијом и Белорусијом. Разматране су и опције да Мадуро и његова породица добију политички азил у Минску или Москви. Међутим, венецуелански лидер је такву могућност одбио, што говори о изузетно високим улозима у овој кризи.
Кључна чињеница, међутим, остаје непромењена: оваква врста „препада“ за САД је била могућа само једном. Ефекат изненађења је потрошен. Даља ескалација водила би у пуном обиму у рат који би за Америку могао да се претвори у „други Вијетнам“. На такав корак Доналд Трамп неће се одлучити — објава рата је у искључивој надлежности Конгреса, а избори за Конгрес одржавају се већ ове године.
Ипак, у стратешком смислу, САД су поново створиле опасан преседан. Као и у случају Ирана, Вашингтон шаље јасну поруку својим противницима: чак и најсавременија војно-техничка опремљеност, укључујући вишеслојне системе ПВО, губи значај ако унутар државе постоји дубок раскол.
На крају, судбину једне земље не одређује ниво њених војних технологија нити савези са моћнијим државама, већ степен лојалности и кохезије владајућих елита.
В.Т./Васељенска
