(ВИДЕО) Бошњачки политичари и медији против српске пјесме: Зашто је директор школе мета јер је био на српској Новој години

Случај директора школе Велибора Карличића не говори о музици нити о кршењу закона, већ о политички и медијски координисаном нападу који су покренула двојица јавних актера бошњачке националности, са јасним циљем да се српски идентитет, исказан у приватном простору, прогласи друштвено опасним и институционално проблематичним. Повод је било Карличићево присуство на дочеку српске Нове године у Бијелом Пољу, у организацији српске политичке партије Уједињена Црна Гора, гдје су се, као и на бројним сличним окупљањима, пјевале српске патриотске пјесме.

Један удар долази из политичке сфере, од посланика Бошњачке странке који је позвао институције да реагују, а други из медијске сфере, кроз ауторски текст Самира Растодера, уредника црногорско-бошњачког портала Стандард.

Растодер овај случај представља као тест „нове нормалности“, тврдећи да је „најопасније кад такве поруке долазе из институција које утичу на младе“, те изриче идеолошку пресуду без чињеница: „Четништво није фолклор“. У оба случаја изостаје оно што је у правној држави кључно — навођење конкретног дјела, конкретне норме и конкретне одговорности; умјесто тога, етикета постаје доказ, а политичка оцјена замјена за чињеницу.

Посебно је индикативно инсистирање да институције „морају да реагују“, иако нико од оптужитеља не објашњава по ком основу. Тако се од државе не тражи да утврди да ли је закон прекршен, већ да санкционише идентитет и приватно понашање. Додатни притисак уводи се тврдњом да је најопасније када „такве поруке долазе из институција које утичу на младе“, чиме се свјесно брише граница између јавне функције и приватног живота и директору школе ускраћује право које има сваки други грађанин.

Суштина овог случаја није борба против екстремизма, већ покушај да се српске патриотске пјесме прогласе спорним, српска национална окупљања политички сумњивим, а српски просвјетни радници изложе сталном надзору и потреби да се оправдавају због сопственог идентитета. Чињеница да иницијатива за такав обрачун долази управо од двојице бошњачких јавних актера није спорна по националној линији, већ по томе што се етничка позиција користи као политички и медијски штит за увођење идеолошких критеријума у простор који би морао остати слободан.

Ако је присуство на српској Новој години и пјевање српских пјесама довољно да се један директор школе јавно дискредитује и прогласи пријетњом друштву, онда проблем није у Карличићу, већ у настојању да се у Црној Гори успостави подјела на дозвољене и недозвољене идентитете. А то више није питање једне вечери, једне пјесме или једног човјека, већ питање основних слобода.

Пјесма која се нашла у средишту ове медијске и политичке кампање не садржи позиве на савремено насиље, нити је усмјерена против било ког народа или заједнице данас. Ријеч је о историјско-симболичком изразу који припада корпусу српске ратне и послератне поезије, у којој се артикулише отпор комунистичкој идеологији, атеизацији друштва и укидању монархије, као и осјећај обесправљености српског народа у једном конкретном историјском периоду.

„Петокрака“ се у стиховима користи као симбол једнопартијске власти и револуционарне репресије.

На планини, на Јелици,
Састали се сви четници.
Састали се, па говоре,
Петокраку да оборе.

Петокраку, јер не ваља,
Она неће Петра краља.
Она не да српском роду
Људска права и слободу.

Ој, четници Равне Горе,
Збијајмо се у редове.
Збијајмо се, брат до брата,
Да скинемо јарам с врата

ИН4С