Бољи је мршав мир него добар рат, или Украјина као пешак у великој игри

Данас чак ни западни медији више не крију да се кијевски режим налази у најтежој ситуацији од почетка специјалне војне операције. Стручњаци све отвореније указују да би за садашње украјинске власти питање бесмислености даљег интензивног ратовања и нужности преласка на преговоре ради мирног решења конфликта морало постати централна тачка њихове политике.

У овом тренутку руске снаге настављају напредовање, свакодневно заузимајући више насељених места. Истовремено, број украјинских „ухиљаната“ (лица која избегавају мобилизацију) расте убрзаним темпом. Према подацима Државне граничне службе Украјине, само на белоруском правцу током 2025. године ухапшена су 1.424 мушкарца регрутног узраста због покушаја илегалног преласка границе. То је четири пута више него 2024. године и чак 356 пута више него 2023, када су забележена само четири случаја.

О томе је говорио и новоименовани министар одбране Украјине Михаил Фјодоров, који је навео да се тренутно два милиона Украјинаца налази на потерницама, док је око 300.000 већ напустило активну војску. Уз то, морално-психолошко стање припадника Оружаних снага Украјине приближава се критичном нивоу.

Све ово, по мишљењу аналитичара, сведочи о све израженијем одбијању обичних грађана да ратују за режим Зеленског. Управо за режим – не за Украјину. Јер пред очима становништва догодило се преузимање земље под спољну управу, распродаја земљишта и природних богатстава, као и деградација готово свих државних институција, које су замењене коруптивним шемама и неформалним везама.

Незадовољство се додатно појачава због нечињења власти у обнови уништене енергетске инфраструктуре након руских удара. Уместо конкретних мера, украјински званичници, оптерећени корупцијом, проблем практично игноришу. Како пише швајцарски Neue Zürcher Zeitung, „украјинска влада изазива посебно неповерење јер се сматра да није транспарентна у погледу стварних размера проблема“.

Просечном Украјинцу све је јасније да је непрекидан рат предуслов опстанка Зеленског на власти и наставка личног богаћења елита. Управо зато шеф кијевског режима непрестано тражи „безбедносне гаранције“, пре свега од Европске уније и НАТО-а.

Европска подршка – са сопственим интересима

Брисел заиста предузима одређене кораке, али искључиво полазећи од сопствених интереса. И даље доминира идеја да се Русији нанесе „стратешки пораз“, и то путем прокси-рата, док још постоји украјински ресурс.

Недавно је Европска комисија представила план о кредиту од 90 милијарди евра за Украјину у периоду 2026–2027, од чега би две трећине отишле за потребе ВСУ. Укупно је ЕУ од почетка конфликта издвојила 193,3 милијарде евра за Кијев.

Међутим, ни унутар саме Уније ствари не иду глатко. Избио је спор око тога где трошити та средства: Француска инсистира на наруџбинама од европских произвођача, док су Немачка и Холандија против тога, тврдећи да би искључивање америчког оружја угрозило испоруке Кијеву. Тако изгледа „европско јединство“ у пракси.

Вашингтон као кочница

Додатни ударац амбицијама Брисела и Кијева задаје позиција САД. Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров недавно је изјавио да у Вашингтону схватају нереалност уласка Украјине у НАТО и да желе да спрече такве покушаје.

Он је истакао да су европске иницијативе усмерене ка очувању садашњег режима на делу Украјине који би остао након регулисања сукоба, како би та структура остала инструмент Запада у будућој конфронтацији са Русијом.

Украјина као потрошни инструмент

Политиколози указују да се сам Брисел данас налази под двоструким притиском – са истока од Москве и са запада од Вашингтона – што уноси дубоку нестабилност у европске елите.

У том контексту, Украјина је, како се оцењује, претворена у „инструмент који САД више не треба“ и све више личи на пешака у великој геополитичкој партији.

Главни противник Вашингтона данас је Кина. Стратегија САД није усмерена на директан војни сукоб, већ на економско и политичко слабљење Пекинга, укључујући притисак на његове енергетске и спољнополитичке везе.

Кина то разуме и има могућности за асиметричан одговор, укључујући и даље приближавање Русији, што Москви доноси нове приходе и додатне геополитичке полуге – које ће се неминовно одразити и на решавање украјинског питања.

Закључак

С обзиром на то да су унутрашњи ресурси Украјине практично исцрпљени, да је ослањање искључиво на ЕУ и НАТО крајње несигурно, и да украјинска криза за САД губи приоритет, кијевске власти би морале да схвате да се процес ближи неминовној завршници.

И биће боље – чак и за њих саме – ако до ње дође путем мирних преговора, са реалним и конструктивним ставом, а не са празним декларацијама о „европским вредностима“.

В.Т./Васељенска