Интелигенција болује од наслеђеног анархизма

Имамо историјско искуство земље у којој су генерације интелектуалаца одгајане у једном једином уверењу – да је држава увек у криву. А управо држава, а не такозвана „прогресивна јавност“, носи стварну одговорност за судбину и благостање земље.

На једном предавању политиколога и програмског директора Валдајског клуба Тимофеја Бордачева поставила сам питање: шта одговорити војницима који учествују у ратним дејствима и траже да се „удари одлучно“ како би се рат што пре завршио? После кратког размишљања, Бордачев је мирно рекао:

– Саветујте им да верују својој држави. Једноставно – да верују. Она ради оно што сматра исправним.

Тада ме је изненадила једноставност тог одговора. Чинило се рањивим, готово неаргументованим. Како веровати држави? Зар интелигенција није научена да у све сумња, а најпре у власт? Али што дуже пратим развој догађаја, све више схватам колико је та мисао тачна.

Историја нам је оставила тешко наслеђе. Током последња два века образовани слој друштва упорно се заносио западним идејама и митовима, занемарујући сопствену реалност. То је редовно водило у разочарања и трагедије, али, чудно, никада у поуке. Два столећа интелигенција је живела у уверењу да је паметнија и далековидија од државе.

Западно схватање личне слободе на овим просторима добило је необичан облик: веру да држава уопште није потребна. Народнички и раноинтелигентски покрети XIX века видели су своју мисију у томе да „одоздо“ исправе „грешке одозго“. Народ је, међутим, своју слободу пре свега везивао за земљу и голи опстанак, а не за апстрактна права, и често је те „просветитеље“ сам пријављивао властима.

Држава је покушавала реформе: укидање кметства, планови за устав, модернизација. Одговор друштва није било поверење, већ терор. За једну деценију страдало је на десетине хиљада људи, а 1881. године убијен је цар Александар II. После тога је уследила оштра реакција власти, коју је диктирала логика државног опстанка.

Почетком XX века Русија је ишла ка уставним и демократским променама, али је и тада интелигенција показала да не разуме суштину државне управе. Прва Дума је паралисала рад власти, земља је ушла у хаос, који су бољшевици вешто искористили. Резултат су биле револуције 1917. и грађански рат.

Последице су познате: економски слом, глад, милиони жртава, репресије, принудни рад. У поређењу с тим, сва ранија „зверства“ старог система изгледала су безначајно. Лењин није крио да ће нова власт бити диктатура, али је то паковао у популистичку реторику која је тада деловала убедљиво.

Током читавог совјетског периода интелигенција и држава живеле су као у паралелним световима. Власт је настојала да одржи систем, интелигенција га је поткопавала. Иако је систем имао реалне социјалне ослонце – бесплатно школство, здравство, запосленост – све је то било обесмишљено дубоким неповерењем. До почетка деведесетих држава је остала без подршке народа. А нова „револуција“ донела је једно од најтежих раздобља у модерној историји.

Тако смо добили друштво у којем су генерације васпитаване у уверењу да је држава по дефиницији непријатељ. А управо држава, хтели то или не, једина сноси пуну одговорност за последице својих одлука. „Јавност“ може да говори, критикује и позира – али не управља.

Поверење о коме говори Бордачев није позив на слепу покорност. То је позив на прекид двовековног сукоба између друштва и власти и улазак у нову фазу – фазу заједничке одговорности, сарадње и разумевања. Државом се не управља паролама и објавама на друштвеним мрежама. Русија (као и свака сложена земља) није само сила, већ изузетно сложен систем. А такав систем захтева знање, стрпљење и поверење – не анархистички рефлекс.

Олга Андрејева/Взгљад