Ексклузивно, а старо скоро вијек

Медији, мада по обичају не сви, јутрос су, под назнаком „ексклузивно”, објавили вијест да је оно што су на обронцима Пештера и у долини Лима знала и мала дјеца коначно озваничено „државним документом”! Осман Растодер, ранијим презименом Храстодер, предводио је јединице муслиманске милиције која је жарила и палила српским селима у овом подручју, и на храстовима живе одирала заробљене и виђеније Србе.

Ово што је тек данас постало „вирално”, што би рекла данашња омладина, та иста држава знала је ево више од осам деценија. Знала и, под изговором да не ремети односе „браства и јединства”, крила као змија ноге. А у међувремену и званична држава, а још више Османови потомци и следбеници маскирани у партије и разне НВО, рефлекторе политичке сцене држали су стално уперене у „оне друге”, и на сваки знак њиховог „буђења” (ријеч, пјесма, графит, текст…) надизали дреку као да ће сваког часа однекуд банути главом и брадом (брадом поготово) Павле Ђуришић. И док су Павла чак и бронзаног вијали диљем Полимља, Осман (Х)Растодер и истина о њему, мирно су почивали у архивама УДБЕ и Агенције.

Излазак из прошлости, каква год да је била, а била је свакаква на свим странама, немогућ је без истине. Објективне, непристрасне, „ни по бабу, ни по стричевима”. У Црној Гори је, на жалост, то још увијек немогуће. Немогуће због тога што још увијек и на политичком, културном и општем плану влада идеологија и атмосфера „побједника” који још увијек пишу историју. А пишу је тако да скоро одговара наслову оног култног романа „Пази тако да останем невина”. У тој атмосфери, објективна и поштена истина, не само о Осману већ о свима, бившима и садашњима, била би у најмању руку – отрежњујућа.

Све до тада, а то „тада” се још не назире, „ћераћемо се још” и крвити као најцрњи душмани. Ипак, државно „признање” Османа (Х)Растодера као ратног злочинца на стотине гробова на сјеверу Црне Горе спустиће вјечни и заслужени спокој. А они који прислушкују шта се све пјева на скуповима српске омладине можда ће окренути своје изнајмљене уши и на другу страну. И схватити да су тим пјевањима управо они, својом стегом, притисцима, проказивањем и жигосањем, можда највише и допринијели. Јер, како се каже у оној пјесми: „што вјетар јаче удара, огањ се више разгара”! И добро је док се само пјева, јер ко пјева – зло не мисли.

П. С. Добро вам свануо овај дан, и нека крене на добро и на истину, браћо моја Величани!

Емило Лабудовић/Српска РТВ