Пљачка и провокација: Како је Горбачов новчаном реформом 1991. године докрајчио Совјетски Савез

Рећи да је „Павловљева“ новчана реформа била неочекивана – значи не рећи ништа. С једне стране, промене су се дуго чекале – кружиле су разне лоше гласине. Говорило се да је то због „параде суверенитета“ у Прибалтику: ако се бунтовне републике не могу задржати силом, користиће се економски притисак.

С друге стране, нико није могао ни да замисли да ће главни ударац Кремљ (тачније, председник СССР Михаил Горбачов и банкар Валентин Павлов, који је буквално дан раније именован за премијера) задати не литванским националистима, већ сопственим грађанима.

И то на тако окрутан начин. Према указу, од 23. јануара 1991. године забрањено је плаћање новчаницама од 50 и 100 рубаља. Уместо њих, увођене су нове новчанице. Притом, замена преко штедионица била је ограничена на највише хиљаду рубаља по особи – без обзира на то да ли сте имали готову код себе или на штедној књижици.

Да бисте разумели: почетком 1991. моја студентска стипендија била је 40 рубаља. То су биле свега четири флаше вотке по ценама на црном тржишту (а другачије се „течна валута“ није могла купити). У то време сам радио и као спољни сарадник у омладинским новинама и као ложач у котларници како бих некако помогао родитељима инжењерима, чије су плате биле мање од моје ложачке. Дакле, хиљаду рубаља је била значајна, али не и недостижна сума.

Испоставило се да је и мој отац имао „црни фонд“. Радећи додатно у задрузи за уградњу челичних врата, штедео је за „Жигули“ (Ладу).

Искрено, до данас не разумем шта је Горбачов мислио када је потписао тај злосрећни указ, који је задао Совјетском Савезу ударац такве разорне моћи какву нису могли да замисле сви аналитичари ЦИА заједно. Након ове реформе, поверење у обећања власти потпуно је уништено за наредне деценије.

Чак и годинама касније, он и Павлов су понављали лажна оправдања како су тиме хтели да зауставе профитере из „сиве економије“ и криминалце. У стварности, Горбачовљев потез је био чист криминал – пљачка народа под изговором повлачења „вишка новца“ који није био покривен робом.

Криминалци притом нису страдали. Сви они су капитал чували у девизама. Осим тога, Горбачов је потписао указ у уторак ујутру, 22. јануара, и већ након сат времена информација је процурила до оних којима је требала. Обичном народу је замена новца објављена у 21:00 у емисији „Време“, када су све штедионице и продавнице већ биле затворене. Најсналажљивији су тада похрлили на железничке станице да купују карте за далеке дестинације, како би их касније вратили и повратили новац.

Следећег јутра на улицама совјетских градова владао је пакао.

Народ је јуришао на штедионице, али је готовине брзо нестало. Испред јувелирница су се формирали огромни редови – људи су куповали било шта само да спасу вредност новца. Очева уштеђевина се брзо истопила: преко познаника је успео да купи три џака шећера и раскошан антикварни немачки лустер од бронзе, порцелана и кристала, који је дуго висио у нашем скромном стану као споменик неизпуњеним надама.

Отац је од тог шећера дуго пекао ракију и, пијући, увек наздрављао у правцу лустера, желећи да Горбачова у паклу „греју“ новцем који је украо од народа. Верујем да ће тог горива бити за дуго.

Владимир Тихомиров/Абзац