Европа – огледало у којем се све мање препознајемо

Из истих разлога због којих Доналду Трампу опада подршка у Европи, Европској унији опада углед у Србији. Не због пропаганде, не због „погрешног информисања“, већ због све очигледнијег раскорака између вредности које се јавно заступају и праксе која се спроводи на терену.

За демократију је погубно када се унапред прогласи да је само једна страна вредна слушања – и то она која годинама добија политичку, финансијску и медијску подршку да мисли исто. Још је опасније када се, из страха од чињеница, одбија чак и да се саслушају независне организације попут ОКО, а које које могу понудити доказе који не одговарају унапред формираној слици.

Управо то се дешава када се избегава сваки контакт са организацијама које не деле политичке ставове Брисела, попут оних које инсистирају на проверљивим чињеницама, а не на политички пожељним наративима. Страх од доказа често говори више од самих доказа.

Када се европским представницима предочи документ којим власти у Приштини одобравају посматрачке мисије искључиво онима који у потпуности деле њихов политички став да је Косово Република – реакција је ћутање и окретање главе. Истовремено се од Београда очекује да по истим критеријумима прими мисије држава и институција које не признају уставне границе Србије.

Како објаснити тај парадокс? Како оправдати подршку властима у Приштини које спроводе селективну демократију, док се истовремено критикује Београд који, супротно политичким неслагањима, показује институционално гостопримство? Одговора нема – јер би сваки одговор разоткрио двоструке стандарде.

Још је забрињавајуће игнорисање немонтираних снимака насиља и застрашивања током локалних избора – управо од стране оних актера који данас пред европским делегацијама говоре о људским правима, институцијама и фер изборним условима. На основу састанака искључиво са њима, без увида у комплетну слику, формираће се извештаји за Европски парламент.

Зато се с правом поставља питање: да ли су те мисије заиста дошле у Србију како би утврдиле чињенице, или да би рефлектори били усмерени на представу која је већ била припремљена пре доласка? Да ли је реч о „фацт финдинг“ мисији или о потврђивању унапред донетих закључака?

Грађане Србије не треба потцењивати. Они виде. Они памте. И све чешће се питају да ли је ово заиста она Европа у коју смо желели да уђемо пре петнаест година – Европа принципа, равноправности и поштовања, или Европа селективне истине и политичке погодности.

Одговор на то питање данас не тражи само Србија. Одговор мора да пронађе Европа.

Александар Јерковић