Причу о Јевту сваки Србин треба да зна: Изнео је топ преко Албаније, о његовом подвигу причао је цео свет

Јевто Јевтовић је био редов српске војске, сељак и горштак.

У повлачењу српске војске преко Проклетија било је тренутака када је изгледало да се и планина буни против човека. Тада се оружје бацало у бездане, рањеници остављали судбини, а снага мерила голим опстанком. У тој тишини снега и смрти, један горштак из Гојне Горе донео је одлуку која ће га заувек издвојити из масе страдалника брдски топ није остављен, нити бачен. Изнет је на леђима.

Јевто Јевтовић (1892–1977), редов српске војске, сељак и горштак, понео је топ тамо где се једва носио сопствени живот. Преко литица Проклетија, у зиму без милости, изнео је оруђе које је по свим војним правилима морало бити напуштено. Није га штитила наредба, нити обећање награде само свест да се оружје не оставља док има руку које могу да га понесу.

Ко је Јевто Јевтовић

– Јевто Јевтовић је Гојногорац (1892–1977), једини редов српске војске који је изнео на плећима брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренет грбачом, освануо у Драчу. Неокрњен. Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да га види. Салутирао је ветерану оба балканска рата, одбране Београда, артиљерцу Цера и предао му своју Легију части. Горштак у ставу мирно рече толмачу (преводиоцу): „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”. Топ, пет зрна и Јевто Јевтовић се укрцавају на лађу за Крф, заједно са саборцима 10. шумадијског пука. Убрзо, топ и рањеници настављају пут Француске, а Јевто на грчком острву са оцем Сретеном, трећепозивцем и своја два млађа брата, близанцима Љубинком и Љубивојем, чека команду да се сви врате родној груди.

А браћа, Јевто и Љубивоје (1896–1986) независно су водили ратне дневнике. („Слово ратниково – дневници војника сељака”, Миодраг Јаћимовић, Чачак 1980”.). Њихови потомци у Гојној Гори чувају оба оригинала. На пожутелим листовима мастиљавом оловком, краснопис. Тако су их у школи учили. А школа гојногорска, одужила се својим ђацима. Једина у Србији има зидове са 22 спомен- плоче. У периоду 1912–1918. Гојна Гора је дала отаџбини 223 мушке главе. Није се вратио њих 141. Изнад свих плоча је био двоглави орао у бронзи, скинут у доба реалног социјализма. Душан Савић прича да је као председник месне заједнице села наручио исте грбове 1989. и вратио их на зидове школе. Смењен је убрзо.

– У селима општине Горњи Милановац списак се наставља: у Брајићима од 21 ратника, само тројица освануше пред родном кућом. У Богданици од 48 њих 35. Полом је дао 151 војника, 81 је погинуо. Дружетићи 145, а 48 остало је живо. У горњим селима рудничко- таковског краја највише је страдао Теочин. Мобилисаних 185, погинулих 135. Прањани су најбројнији, 464 војника. Половина се није вратила 204. Коштунићи од 242 мобилисана, 143 изгинула.

Сваки рат је неприродна појава. То су знали и они који су без речи и на ођек црквених звона остављали виле и мотике, изљубили чељад и замакоше брдима у знању да се можда никада неће вратити. Знао је то свако, али је „неписмен” сељак имао свест: црква – краљ – отаџбина.

Јевтовићи Гојногорци вратили су се живи Србији. Отац Сретен и три сина. Љубинко (телеграфиста) слободу је дочекао у постељи покошен тифусом, а умро је 1918. године у Војној болници у Земуну. Четврти Јевтовић, Слободан, као најмлађи у кући, није учесник рата, са мајком, још дечак, дочекао је оца и своју браћу. Последња страница Јевтовог ратног дневника гласи: „Још један Божић без својих чељади у Гојној Гори. Кад ћемо једном кући. Нико ништа не вели”. А топ с почетка приче данас се чува у Војном музеју у Марсеју у Француској.

Еспресо