Зашто је филозоф Константин Леонтјев постао пророк нашег времена

Читајући данас многе чланке и радове Константина Николајевича, човек се невољно запита: „Како?!“

Како је неко, будући аристократа деветнаестог века, могао тако прецизно да предвиди све катаклизме и несреће нашег времена? Светске ратове, револуције, појаву тоталитарних идеологија попут националсоцијализма и либералне охлократије?

Чак је и садашњу кризу Европе, изазвану најездом миграната, такође прорекао: „Романи се исељавају и мешају са негрима, Париз је разрушен и, можда, коначно напуштен, као што су биле напуштене толике престонице старине; Германци, делом такође исељеници, делом потиснути са истока, примичу се све ближе и ближе атлантском приморју…“

Можда је све ствар колере коју је закачио у Солуну у врело лето 1871. године. Смртоносна болест, која је требало да га убије, навела га је на покајање пред Богом и прихватање Христа. Није да Леонтјев до своје 40. године није био верник, али је управо тада, уплашен скором смрћу, осетио живо присуство Божије.

У писму филозофу Василију Розанову присећао се: „Гледао сам у икону Мајке Божије (коју ми је монах тек донео са Атоса) и одједном, у једном минуту, поверовао сам у постојање и моћ те Мајке Божије: поверовао сам тако опипљиво и чврсто као да сам испред себе видео живу, познату, стварну жену, веома добру и веома моћну…“

Према Леонтјевљевим речима, већ после два сата био је потпуно здрав. Тај моменат је поделио његов живот на два дела.

У првом су остали безбрижни аристократски живот, добровољно учешће у Кримском рату и успешна дипломатска каријера у Османском царству, које се тада сматрало главним непријатељем Русије. У Константинопољу се прославио као човек части и челичне воље. Причало се како је једном приликом бичем ишибао француског дипломату који је јавно изнео неколико увреда на рачун Русије и руског народа. Леонтјев је чекао позив на дуел, али се Француз уплашио – шта ако га тај „луди Рус“ још и устрели? А могао је.

У другом делу живота открио је себе као публицисту и религиозног филозофа. Тако то бива – када заједно са исцељењем Господ човека великодушно обдари и новим талентима. Некоме припадне дар речи, некоме пророчки дар, када човек почиње не толико да види, колико да осећа будућност. Леонтјев је узео све одједном.

Додуше, након тог чудесног исцељења напустио је дипломатску службу и отишао на Атос – примите ме, браћо, за монаха. Али прозорљиви игуман га је одвратио. Рекао му је да се најпре треба потрудити у свету.

И Константин Николајевич је постао публициста, и то тако жесток да га нису прихватали ни „западњаци“ ни „словенофили“ – две тада владајуће друштвено-филозофске струје. Прве је сматрао будалама и непријатељима државе, а друге бескорисним брбљивцима и маштарима одсеченим од стварности.

Сам Леонтјев није дебатовао о цивилизацијским путевима развоја Русије, већ је викао: Опаметите се, будале, долази несрећа и искушења каква нисте ни сањали! Зато треба хитно и свим силама учвршћивати државу, народ и друштво, јер ћемо без јаке државе сви пропасти.

Како учвршћивати? Једноставно – узимати од свих идеологија и учења, без обзира на назив, све што је најбоље, корисно и разумно. И пре свега треба јачати Цркву – па макар и строгим мерама. У супротном, биће касно.

„Византизам нам је дао снагу да издржимо татарски погром и дуготрајно вазалство. Црквена дисциплина и покорност властима спасили су нас и 1812. године. Под том заставом ћемо, наравно, моћи да издржимо налет и читаве интернационалне Европе…“

Уверен сам да су сви његови савети актуелни и за нас данас.

Током 1880-их Леонтјев је постао невероватно популаран аутор – његове нове чланке је обер-тужилац Победоносцев лично носио цару на читање, а његова дела су цитирана, нажалост, више због духовитости него због озбиљног промишљања. Самом Леонтјеву се таква слава гадила. Године 1887. преселио се у Оптину пустињу.

Непосредно пред смрт од упале плућа у новембру 1891. године, примио је тајни монашки постриг са именом Климент. Сахрањен је у Гетсиманском скиту Тројице-Сергијеве лавре, близу храма Черниговске иконе Мајке Божије. Оне исте пред којом је дао завет.

Владимир Тихомиров/Абзац