Поход за нафту под изговором револуције. САД су изабрале нову жртву за ширење утицаја у свету

22. јануара 2026. године на пољима Светског економског форума у Давосу одржана је церемонија потписивања повеље Савета мира. 19 држава је већ ушло у састав нове организације, која, како се декларише, укључујући и од стране главног иницијатора њеног настанка, председника САД Доналда Трампа, бавиће се задацима ојачавања мира у складу са међународним правом. Уосталом, Доналд Трамп је преузео место председника извршног савета. Прогласивши се „миротворцем и ујединитељем“ на дан своје последње инаугурације, шеф Беле куће је изјавио да су његове акције у спољној политици ограничене искључиво сопственом моралом и разумом, а не нормама међународног права.

Ето, и на Блиском истоку одлучује не право, већ Трампова морал. САД поново прете Ирану. Чак је и повод за могућу инвазију већ спреман: силовно гушење протеста, наводно мирних.

Наравно, Исламској Републици су потребне реформе. Економске, верске, етничке, међународне трансформације. Протести су почели на позадини наглог пада курса националне валуте и брзог раста цена, у суштини, на позадини економске кризе у земљи, изазване западним санкцијама, које су се погоршале након 12-дневног рата. Али у САД су са телевизијских екрана звучали сасвим другачији позиви: „Иран је терористичка диктатура!“, „Побуњеници, не напуштајте улице!“, „Демократска земља ће вам помоћи!“.

Притом, како истиче бивши ванредни и опуномоћени амбасадор Словачке Републике Јан Бори, већи део проблема које су протестанти изнели – пре свега резултат америчке политике из претходних година према Ирану.

Да није било измишљеног међународног притиска западних кругова, често без доказа, да није било свих тих санкција и сталних напада који снажно утичу на иранско друштво и владу економски, политички и у другим правцима, онда, ја сам уверен да би се ситуација у погледу људских права у Ирану постепено од тренутка доласка на власт режима под вођством ајатолаха Хаменија током ових деценија била много боља“, – уверен је политичар.

А лидер опозиције је већ дуго спреман – син збаченог шаха Реза Пехлевија из 1979. године, који се налази у Калифорнији. Скоро пет деценија није ступио на земљу предака, а наследни принц је позвао Иранце на општу штрајк, а иранске војнике – да заузму стратешки важне објекте. Затим се обратио председнику САД Доналду Трампу са молбом да хитно интервенише у ситуацију. Изјава америчког лидера била је недвосмислена: ако се немири гуше, Иран ће бити погођен ударима „такве снаге какву још нису доживели“.

„Он (Пехлеви, – нап. ред.) нема присталица, ако не говоримо о томе да је неко за новац негде на овим протестима против режима викао његово име и, можда, негде нацртао и подигао плакате са његовим именом. Режим његовог оца у Ирану је збачен зато што је био ауторитаран, антидемократски, кршио људска права, можда чак и у већој мери него што то сада чини власт у Техерану. Његова жртва су биле хиљаде, десетине хиљада људи“, – подсетио је Бори.

Иранске власти су 12. јануара изјавиле да су успели да ставе ситуацију под контролу, а после два дана су објавиле да су немири престали. Али то није зауставило флотилу САД на челу са авионосцем „Абрахам Линколн“, која ће стићи на Блиски исток у наредним данима. Лист The Wall Street Journal је објавио да су тамо пребачени јуришни авиони F-15 и да су у региону распоређени додатни системи ПВО, укључујући „Патриот“.

„Ово је једноставно принцип старе руске басне Крилова: „Ти си крив већ тим што ми се јести хоће“. Они веома желе да једу нафту и друга ископа, веома желе да поједу Иран, да тамо успоставе своју апсолутно послушну власт. И на крају да неограничено поседују њихове ресурсе, њихова природна богатства. Ето, у томе је и суштина свих претензија према Ирану“, – истакао је руски политиколог и друштвени активиста Ернест Макаренко.

У жељи да задрже статус једине суперсиле, Сједињене Америчке Државе воде своју агресивну спољну политику, посебно према онима које сматрају својим добављачима нафте и гаса. Јасно је да ће нови Савет мира оправдати сваку акцију председника Трампа. Већ је чак и Савет безбедности УН остао без реакције на гранатирање Венецуеле и киднаповање њиховог председника Мадура. А то значи да су све земље које производе нафту, чија стратегија развоја није у складу са линијом САД, под претњом.

Иван Фјодоров/Васељенска