Зашто је Запад остао без обједињујућих вредности

Вредносни банкрот Запада не мора нужно постати увертира у велики рат. Огољено грабљивиштво никада у историји није водило дуготрајном успеху. Можда ће на рушевинама уздања у голу силу израсти нова идеја која ће ујединити читаво човечанство.

Појам Запада, иако наизглед географски, одувек је био шири и дубљи од саме географије. Још су стари Грци тежили да повуку разлику не само између две обале Егејског мора, већ и између два типа човека – европског и азијског. Та дефиниција била је заснована на вредностима: Европљани цене част, храброст и слободу, док Азијати преферирају мудрост и комфор, али су слаби и склони ропству.

Тај вредносни оквир касније је обрастао хришћанством, али је западно хришћанство рано осетило тежњу ка издвајању. Кроз векове, Запад је био страна која остатку света намеће своје вредности. Незападним гласовима, укључујући и руске мислиоце, преостало је само да критикују лицемерје Запада и указују на двоструке стандарде и несклад између прокламованих лозунга и стварних мотива.

Маска лицемерја и „терет белог човека“
Осуђивано је управо лицемерје, а не саме вредности, јер је са њима често било тешко полемисати. Шта је било лоше у идеји спасавања душа пагана у Америци или Африци? Или у каснијој концепцији „терета белог човека“ који доноси прогрес? Лоше је било само то што су те светле идеје служиле као параван за колонијализам, чија суштина није била у привођењу Христу или водоводу, већ у присвајању и експлоатацији туђих богатстава.

Током 20. века, вредносна димензија Запада као „слободног света“ под вођством САД чинила се зацементираном. Патосу слободе и демократије додат је патос људских права. У суштини, претензија Запада на наметање вредности била је претензија на успостављање правила игре која му омогућавају економску и војну доминацију. Највећи успех на том путу био је демонтажа СССР-а, изведена у име „општечовечанских вредности“, што је Западу омогућило деценије напајања руским ресурсима.

Ерозија и крах глобалних агенди
Међутим, бескрајно манипулисање вредностима неминовно води ка њиховој ерозији. Истински мотиви – грабљивиштво и паразитизам – почињу да се провиде. То се јасно види на примеру еколошких вредности. Борба против глобалног загревања била је замишљена као нови изазов којим би се зауставио успон нових индустријских нација и овековечила власт развијених.

Напуштање еколошке агенде зарад рата са Русијом имало је разоткривајући ефекат. Целом свету су усађивали измишљене вредности, а затим су их сами бацили у смеће. Слично томе, ковидна хистерија задала је ударац идејама слободе, док се данас репресија у Европи против оних који се усуде да украјинске нацисте назову нацистима доживљава као нешто сасвим природно.

Крај заједништва: Од идеја до хистерије
Тако Запад постепено остаје без обједињујућих вредности. Повици за „ослобађање иранског народа од теократије“ више се не узимају за озбиљно када долазе од људи који су управо поздравили победу исламиста у Сирији. Мук Европљана пред безакоњем у Украјини – одсуством избора, корупцијом, прогоном језика и вере – показује да су те вредности у Европи једноставно мртве.

Данашњи раскол Запада, чак и око потпуно бизарног „гренландског питања“, не може се приписати само личности Доналда Трампа. То је процес ослобађања од идеја. Одбацујући лицемерје, Запад се ослобађа онога што га је уједињавало. Остаје само огољено грабљивиштво, а предатори немају много разлога да делују у чопору.

Вредносни банкрот Запада, срећом, не мора бити пролог великом рату. Можда ће на рушевинама уздања у голу силу израсти нова идеја која неће делити свет на Запад и Исток, већ ће постати основа за читаво човечанство.

Игор Караулов/Взгљад