Кратак живот Бранка Миљковића довољан за ванвременску поезију

На данашњи дан 1934, између два свjетска рата у Краљевини Југославији рођен је још за живота прозван „принц пјесника“ – славни Бранко Миљковић.

Познати Нишлија је одрастао у ратним годинама у граду који су обиљежила велика страдања послије окупације 1941. године.

Док се свијетом одвијао најкрвавији рат у историји, Миљковић је у заробљеном Нишу учио прва слова. Послије основне школе завршио је чувену Прву нишку гимназију „Стеван Сремац“, једну од образовних установа са најдужом традицијом у земљи.

Иако његов таленат и умијеће не пролазе незапажено током средњошколских дана, велики искорак у књижевном свијету дешава се тек послије селидбе и студија филозофије на Филозофском факултету у Београду.

Са осамнаест година је објавио своју прву пјесму у београдском листу „Записи“, али у престоници, међутим, наилази на препреке у публикацијама свог рада. Миљковић није желио да своје име веже за Комунистичку партију, а цијена за то била је његово игнорисање.

Истрајавајући у покушајима да ступи у контакт са издавачима, за блистави пробој међу најдаровитије југословенске пјеснике захвалност дугује колеги Оскару Давичу, који му помаже да објави прве пјесме у Београду 1955. у часопису „Дело“.

Различита су тумачења како је ратно вријеме у коме је живио оставило траг на његово стваралаштво. У поезији Бранка Миљковића често се срећу мотиви ватре, празнине, смрти и ништавила. Његова дјела обиљежиле су и социјалне и родољубиве теме.

Велики утицај на ране радове Миљковића имали су француски симболисти Пол Валери и Стефан Маларме, као и његово високо образовање током којег се упознао са античким филозофима, међу њима посебно надахнут Хераклитом.

Био је најмлађи члан групе послијератне генерације пјесника у Југославији познатих као неосимболисти.

Његова прва збирка „Узалуд је будим“ из 1957. године постиже успјех, а у наредним годинама штампа књиге „Ватра и ништа“, „Порекло наде“, „Крв која светли“, а заједно са Блажом Шћепановићем „Смрт против смрти“.

Као већина пјесника тог времена преводио је страну поезију са руског и француског језика, а бавио се и писањем есеја и критиком.

Катера.Њуз