Кад нема идентитета, краде се историја: бошњачка потреба да присвоји све што је српско

Проблем бошњачке политике и јавности није у томе што “не знају историју“, него у томе што упорно покушавају да је измисле. Када нема јасног историјског континуитета, онда се посеже за туђим. Када нема сопственог државног и културног низа кроз вијекове, онда се развлачи српска средњовјековна баштина као пластелин – мало овамо, мало онамо, док не личи на оно што би се жељело да је била.

У тој потреби да се буде “старији, већи и дубљи“, присваја се све: владари, грбови, крунидбе, чак и православни манастири. Твртко И Котроманић се тако из православног краља са титулом “краља Срба, Босне и Приморја“ претвара у неку врсту прото-бошњачког симбола, иако бошњачки идентитет у данашњем смислу тада није ни постојао. То није реинтерпретација историје – то је пројекција савременог комплекса уназад кроз вијекове.

Посебно је иронично што се та “борба за истину“ води селективно: узима се оно што звучи корисно, а брише све што смета наративу. Православни обред? Не помиње се. Немањићко насљеђе? Прећути се. Српски карактер средњовјековне државности? Релативизује се. Остаје само конфузна мјешавина појмова, у којој се свака чињеница прилагођава дневној политичкој потреби.

И ту долазимо до суштине: ко има идентитет, нема потребу да га краде. Онај ко зна ко је, не мора да преправља туђе повеље, крунидбе и гробове. Историја се не гради отимањем, него континуитетом. А континуитет се не може измишљати – он или постоји, или не постоји.

Зато сваки овакав покушај говори много о онима који је данас покушавају присвојити све што је српско јер немају свој идентитет.

Твртко је крунисан 1377. године као краљ Срба, Босне, Приморја и Западних страна – и то у православном обреду, ослањајући се на Немањићко насљеђе преко своје мајке Јелисавете.

Вијести365