Одбрана истине или унутарбошњачки обрачун: Случај Гидеон Грајф

Изјаве предсједника Бошњачког демократског покрета Сеада Шахмана, којима је гостовање проф. др Гидеона Грајфа на Историјском институту окарактерисао као „увреду за осјећаје бошњачког народа“, представљају покушај политичког притиска на академску заједницу и оспоравање права једног међународно признатог историчара да говори у научном контексту.

Шахман је професора Грајфа означио као човјека „чије се име у региону везује за негирање геноцида у Сребреници“, иако тема предавања на Историјском институту није имала никакве везе са Сребреницом, нити са политичким резолуцијама, већ искључиво са савременим приступима проучавању Холокауста, уз осврт на простор бивше Југославије.

Под изговором бриге за истину и културу сјећања, оваквим иступима се настоји успоставити критеријум по којем се научна релевантност не мјери стручношћу и резултатима истраживања, већ политичком подобношћу. Управо такав приступ представља озбиљан удар на академске слободе и институционалну аутономију.

Да овдје није ријеч само о професору Грајфу, већ и о унутарбошњачким политичким порукама, јасно произлази из самих Шахманових изјава. Коментаришући реакцију Бошњачке странке, која је апеловала да се предавање откаже, Шахман је подсјетио да њени функционери „сједе у истим клупама са Будимиром Алексићем“, човјеком који је, како је навео, 2019. године поднио иницијативу да се четнику Павлу Ђуришићу подигне споменик у Беранама.

Подсјетио је и на изјаву једне од посланица Бошњачке странке, која је тадашњем колеги Славену Радуновићу, а данас министру у Влади Милојка Спајића, поручила да су „посљедњи пут када су им вјеровали завршили у гробницама“, додајући да „није прошло дуго, а да су ти исти посланици гласали да тај човјек буде министар“.

Овакви наводи указују да је Шахманов напад прије свега усмјерен ка дисциплиновању Бошњачке странке и обраћању сопственом бирачком тијелу. Тема предавања израелског историчара користи се као средство за унутарполитичко позиционирање и стицање јефтиних политичких поена, док се стварни садржај догађаја свјесно занемарује.

Истовремено, исти политички кругови годинама не показују исту осјетљивост када је ријеч о прећуткивању или релативизацији историјски документованих чињеница о фашистичким колаборационистима са ових простора, што додатно указује на постојање дуплих стандарда.

Супротно тврдњама које су се чуле у јавности, предавање проф. др Гидеона Грајфа на Историјском институту било је искључиво академског карактера. Грајф је говорио о Холокаусту као универзалној историјској опомени, о крхкости закона, морала и емпатије у условима идеолошке мобилизације, те о сложеним односима отпора и сарадње, спасавања и издаје у периоду Другог свјетског рата. Предавање је било праћено документарним материјалом и активном дискусијом са публиком, међу којом су били и потомци логораша.

Покушаји да се професору Грајфу оспори право да говори не говоре ништа о његовом научном раду, али много говоре о спремности појединих политичких актера да историју подреде дневним потребама.

ИН4С