Гогољ и запорошки хетман Острјаница

Тема козачких предака писца Николаја Васиљевича Гогоља последњих деценија често се појављивала у научно-популарној литератури. Своју улогу у томе одиграло је и оживљавање интересовања за историју козаштва на простору Русије и Малорусије, као и олакшан приступ архивима. Међутим, историчари су углавном понављали одавно познате податке из 19. и 20. века, укључујући и мит о пореклу Гогоља од козачког пуковника Остапа Гогоља. У међувремену, актуелна архивско-историјска истраживања доносе нова изненађења, обогаћујући породично стабло класика неочекиваним ликовима.

Када се говори о Гогољевим козачким прецима, обично се мисли на род његове баке по оцу, која је потицала из знамените малоруске породице Лизогуб. У њеним венама текла је крв хетмана Војске Запорошке: Михаила и Петра Дорошенка, Ивана Скоропадског, као и неколико пуковника из звучних породица: Тански, Забеле, Лизогуби. Међу њима је било оних који су у бурном 17. веку постајали непријатељи Русије ратујући за Пољаке или Турке (попут Дорошенка), али и оних који су верно служили Русији (попут Скоропадског). Било је и оних који су се двоумили, али на крају схватили да је боље бити уз Русију (попут родоначелника Лизогуба — Јакова Кондратјевича). Могуће је да је неке од ових прича Гогољ чуо у детињству од баке, а одјеци те двојности судбина чују се у његовој приповеци „Тарас Буљба”.

Али у тој приповеци постоји један лик, историјска личност, за кога Гогољ није ни слутио да му је предак. То је хетман запорошких козака који су подигли устанак против пољског јарма 1638. године — Јаков Острјаница (Острјанин).

Нова открића по мајчиној линији
Донедавно су Гогољеви преци по женској линији били готово непознати. Нови архивски подаци омогућавају нам да говоримо о козачким прецима и са мајчине стране. Међу њима су били атамани, сотници и војни другови (висок чин у запорошкој хијерархији). Једна од тих грана води управо до хетмана Острјанице.

Још као млад човек у Петербургу, Гогољ се упустио у проучавање историје своје родне Малорусије. Неколико пута је почињао писање великог дела о епохи козачких устанака против Пољака из прве половине 17. века. Ти одломци су данас познати под насловом „Хетман”. Гогољ је чак желео да постане професор историје у Кијеву, али је та страст брзо прошла. Срећом, Гогољ је пре свега био уметник, а не научник, па је уместо суве историје написао живописну квинтесенцију козаштва — „Тараса Буљбу”.

Хетман Острјаница је за Гогоља био симбол борбе за слободу, православну веру и руски идентитет. Први пут се појављује као Тарас Остраница (спој имена двојице вођа — Тараса Трјасила и Јакова Острјанице). Касније је Гогољ име Тарас дао главном јунаку, док се Острјаница у приповеци појављује под својим именом.

Историјски Острјаница vs. Књижевни лик
У стварности, Јаков Искра, прозван Острјанин по граду Остјор, био је сложена личност. Током Смоленског рата (1632—1634), запорожци су ратовали за пољске интересе. Острјанин је тада командовао одредима који су штурмовали руске градове попут Путивља, Севска, Валујкија и Белгорода. Тада су козаци чак палили руске тврђаве.

Други пут је постао хетман током устанка 1638. године. Тада је послао проглас целом „поспољству рода Руског у Малој Русији” да се дигну против „тиранског поробљавања пољског”. Након пораза, Острјанин је са око 3.000 козака побегао управо у Русију — под заштиту цара Михаила Фјодоровича, чије је градове само четири године раније пустошио. Цар му је опростио „зарад хришћанске вере” и населио их у Чугујеву. Острјаница је остао веран заклетви руском цару све док га три године касније нису убили побуњени козаци-издајници који су желели повратак под Пољску.

У „Тарасу Буљби”, Гогољ описује Острјаницу као младог хетмана који предводи небројену козачку силу. У стварности, он није био тако млад, а Гогољ је многе детаље преузео из народних легенди и књиге „Историја Руса”, која је била пуна фикције. Код Гогоља Острјаница завршава мученичком смрћу након пољске издаје, док је у стварности свој мир нашао у Русији.

Родословна веза
Од Јакова Искре-Острјанина потекао је племићки род Искра. Његов син Иван био је пуковник Полтавског пука, а унук Иван Ивановић Искра постао је познат по томе што га је, заједно са Кочубејем, погубио хетман-издајник Мазепа јер су Петру Великом јавили о Мазепиној издаји. Ту причу је Пушкин описао у поеми „Полтава”.

Истраживање показује да је Гогољева чукун-чукун-чукунбака била Јелена Захаровна Искра, праунука хетмана Острјанице. Веза до Гогоља иде искључиво преко женских линија:

Јелена Искра се удала за пуковника Карпа Чеснока.

Њихова ћерка Марија удала се за Ивана Киријакова.

Њихова ћерка Ефросинија (Гогољева прабака) удала се за Шостака.

Гогољ ово готово извесно није знао. Његова мајка, Марија Ивановна, у својим белешкама познавала је претке само до деде и бабе Шостак. Да је Николај Васиљевич знао да је потомак човека кога је овековечио у свом најпознатијем делу, вероватно би био запањен. Тај преплет судбине претка и потомка у простору књижевности заиста делује готово мистично — баш у духу самог Гогоља.

Наталија Иртенина/Столетие.ру