Бог Који трчи у сусрет

Повратак у Очев дом
Понекад о Богу размишљамо као о строгом судији са фасциклом пуном компромитујућих доказа. Али прича о блудном сину руши тај стереотип.
У тој причи је сва моја нада за спасење. Остале приче ми не дају ту наду: таленте нисам умножио, зрна бачена на тло мог каменог срца нису никла, а уље мудрих девица такође нисам сакупио.
Прича о блудном сину тера срце да плаче од радости: Бог не седи на престолу чекајући званичну молбу за помиловање – Он се трза са места и трчи у сусрет. Спреман је да одбаци сво своје величанство, Свој васељенски статус, и да се први баци око врата покајничком грешнику.
Ђавољи супермаркет
Како се десило да одемо из Очевог дома? Корак по корак бирали смо „имати“ уместо „бити“, пуштали Његову руку да бисмо посегнули за сјајном играчком у излогу ђавољег супермаркета. Одлазили смо све даље бирајући сласт греха, градећи од песка сујете и гордости свој мали свет, изолован од света Очевог.
Али пре или касније дође тренутак када свет, ради којег смо оставили Оца, покаже своје право лице – хладну равнодушност. Схватамо: овде никоме нисмо потребни. За систем у којем живимо, свако од нас је само ресурс. Чим више не буде имало шта да се узме од нас, бићемо бачени на депонију као бескорисни отпад. Свет изграђен на потрошњи равнодушан је према личности. Наступа смрт док је тело још живо. Постајеш само уста која желе да једу, али ти чак ни свињска храна није дозвољена.
Страшнија од физичке глади је онтолошка глад – чежња за смислом који се не може купити.
Тужилачев дурбин
Што се раније у срцу разбукти чежња за Очевим домом, то је више шанси да се стигне тамо. Али чим господар свиња – ђаво – осети ту нашу одлучност, одмах ће почети да нас одвраћа.
Рећи ће: „Јеси ли луд? Твој Отац је све видео. Он има велики дурбин, све време те је пратио. Има свуда ‘пазитеље’ који су записали сваки твој грех у дебеле томове. Отац ће те бацити у тамницу вечног мрака. Зато бар овде поживи у своје задовољство, још ћеш стићи да заузмеш своје место у паклу.“
Мирис дома
Али када су свиње толико досадиле да је и сама смрт постала пожељна, син је ипак одлучио да крене. Можда зато што се сећао Очевих руку које су мирисале на дом. Можда зато што је често сањао како га је Отац у далеком детињству бацао у вис, хватао, и како су се заједно весело смејали.
Успут је припремао говор. Репетирао је да не погреши: „Нисам достојан да се назовем сином Твојим, прими ме као једног од својих најамника.“ И даље је иза леђа чуо паклени кикоот, али је ишао. Боље и тама код Оца, него живот у овој проклетој земљи.
Тишина сусрета
Прилазећи дрхтавим ногама границама Очевог имања, угледао је како Му овај трчи у сусрет. Син се згрчио од страха, очекујући ударце, али је неочекивано осетио топли загрљај… Наступила је тишина.
Замирисало је на млеко, мед и јоргован. Син и Отац су стајали и плакали. Син је покушао да изговори научену фразу, али Отац му је ставио длан на уста, бришући сузе. У Његовом погледу није било прекора, само дубоко саосећање и тиха радост. Отац је тихо изговорио: „Синко, да си само знао колико дуго сам те чекао.“
У Очевом загрљају утонула је прошлост. Остала је само Његова бесконачна, свепраштајућа љубав. Син је почео да мирише на свеж хлеб и летњу кишу – мирис живота који никада неће престати.
Рањиви Бог
Љубећи Отац из ове приче и јесте Онај Бог Којег сам тражио целог живота. Он уопште не личи на деспотског судију којег црта ђаво. То је рањиви Бог, рањен нашим одласком. Бог у чијем загрљају желиш да потонеш. Он не жели наше ропство, Њему не треба наш страх. Он жели нашу узајамност.
Царска деца
Десило нам се нешто страшно: заборавили смо да је свако од нас царски син и царска кћи. Како год ми желели да будемо Божје слуге или најамници, наш Отац на то никада неће пристати. Он ће у нама увек видети Своју децу.
Нас чекају код куће. Не да би пребројали наше грехе, већ да би нам ставили прстен и царску одећу. Отац нас чека… Он нас гледа кроз осмех детета, кроз сјај заласка сунца, кроз росу. Он куца на наш прозор капима кише и подсећа на Себе песмом птица. Он је спреман да нас чека целу вечност, само да се пренемо из пијаног заноса и коначно вратимо кући.
Сергеј Успенски/СПЖ

Баш је паметан и лепо пише овај СПЖ Сергеј Успењски.
Само му не ваља то што не воли свиње а једе свињско месо.
То што игра за тим Васељенског патријарха Вартоломеја није ништа страшно, сем ако није и он Масон као што је Вартоломеј.
Не ваља му што игра за Зеленски Чивутску Украјинску Православну Цркву.