Мржња Европе се загушила у жељи за разговором

Шта радити са људима који наглас говоре о томе да им је потребан наставак конфликта? Трамп каже да се бори за мир. Путин каже да је увек спреман за мир. И само шефови Европе немају реч „мир“ у свом вокабулару.

Није прошло ни четири године, а у табору европских политичара различитог калибра почели су чудни разговори који допиру до шире јавности. Јер раније је у односу на Русију важило – „међународна изолација“, „само најоштрије санкције“, „пораз на бојном пољу“, „отказ за Русе“, „колективна одговорност“, „међународни трибунал“, „подела и репарације“.

Дакле, невероватна нова генерација политичара, који су, како се сада испоставља на примеру Демократске партије САД, најчуднијим путевима дошли на власт, кренула је у тоталну конфронтацију са Руском Федерацијом. У томе им је помагала наша побегуљска опозиција, која је састављала спискове за санкције, причала о вечном империјализму Русије и успут – да је „медведу“ остало ракета за још три дана. Прошло је три дана. И још три. И ево нас већ ту где јесмо. У потпуној изолацији. Од Европе. Последњи од Европљана који је свратио у Москву био је аустријски канцелар Нехамер, кога су због тога одмах жестоко испратили критиком. Али давно је то било.

Душевна колебања Макрона „звати Путина – не звати Путина“ могу се занемарити, јер су се већ одавно претворила у мем (meme). Као и сам Макрон. Већ четири године Европска унија, под вођством бивше министарке одбране СР Немачке, мадам фон дер Лајен, пажљиво пази да никоме никада не падне на памет да разговара са Русима. Најновији и најсевернији чланови НАТО-а – Финци – толико су несигурни у себе да су просто затворили границу са Лењинградском облашћу и Мурманском. А то је 1.300 км.

У томе постоји логика – ако тоналитет задају обезумеле и злобне жене као што су Штрак-Цимерман или Каја Калас, које сваки дан буквално захтевају пораз Русије, или сам канцелар Мерц, који једном недељно расправља о томе када треба пуцати на Русе крстарећим ракетама Made in Germany, онда је јасно да се нема о чему и ни са ким разговарати. Али унутра се дешава врење. Може се питати „шта се десило“, али знамо шта – прошло је још „три дана“, а Русима никако да нестану ракете. Па чак ни пиво. Напади на руску територију нису успели да изазову панику и народни бунт.

Промена у Белој кући и „вртоглавица“ реализма

А још се и променио домаћин Беле куће, и он не жели да наступа на страни ЕУ, већ гура своју сопствену причу. Некима од најпроницљивијих постало је неугодно. Ако су раније само неки пензионисани генерали покушавали да саопште да нешто не иде како треба, сада се јављају гласови активних политичара.

Најзанимљивија италијанска премијерка Ђорђа Мелони показала се као најпаметнија и није хтела да се свађа са Трампом, а успут је дошла до свеже мисли да би се, заправо, требало договарати и са Путином. Неко је то једноставно морао да каже наглас – и да га чују. Јер ни мађарског лидера, ни словачког не желе да чују када говоре исто то. Сврстали су их у дисиденте и напросто им запушавају уста. Али Мелони се не може тако лако ућуткати. Штавише, у Европи су почели да размишљају како да остваре „историјску мисију“ и појаве се у Москви чисто да поразговарају.

Чак су већ предложили кандидатуру финског премијера Стуба за улогу специјалног изасланика. Али, невоља је што су Финци већ размонтирали железничке композиције до Питера и Москве, а Стуб је почео да изговара потпуне небулозе и да се хвали својом војском која ће Русима сигурно „показати своје“. Ко ће са њим после тога разговарати? Али ситуација се погоршава сваким даном.

Паника због губитка значаја

Зато што је прошло још „три дана“, и одједном је Европи синуло да њено мишљење поводом Русије, украјинског конфликта и права изопаченика уопште никога не занима. И њихову дружину су синхронизовано почели да искључују из било каквих преговора и Руси и Американци. Трамп каже да се бори за мир. Путин каже да је увек спреман за мир. И само код шефова Европе не постоји реч „мир“ у речнику. Заправо, то и јесте узрок панике. Турбуленција је таква да се у овој атмосфери чују гласови који су пре пола године били немогући.

Оснивач немачке партије „Левица“, патријарх немачке политике Оскар Лафонтен, објавио је велики чланак у којем је оптужио Европу за вечну мржњу према Русији као државну политику и идеологију. Штавише – сада покушавају морално да га униште због реченице: „Мржња која се манифестује у русофобији једнако је за осуду као и антисемитизам.“ Његов чланак у „системским“ медијима називају „неукусним“, а њега самог, наравно, Путиновим агентом. Али речи су изречене.

У међувремену, шефовима ЕУ је све теже да оправдају своје огромне трошкове на Украјину (читај – на рат са Русијом) из џепова пореских обвезника, који су уједно и бирачи. Новца је све мање у свим европским земљама, а опозиција, чак и она гушена, добија све озбиљније рејтинге.

Народ пита: „Где су паре?“. Постоји директна претња неуспеха на изборима и распада владиних коалиција (на пример, у СР Немачкој). И зато видимо наводне „бљескове реализма“ у говорима политичара ту и тамо. Ево, већ и премијер Чешке Андреј Бабиш говори о потреби да Европа успостави дијалог са Русијом. Ко је следећи? Свеједно је ко. Што су Руси дуже у својој снази, то ће европски политичари више причати било шта, само да би остали на власти.

В.Т./Васељенска