Очев загрљај: Зашто Бог на Рембрантовој слици има различите руке

Слика на којој Бог има две различите руке. Једну мушку, другу женску. Рембрант је умирао док је ово сликао. Знао је тајна значења свог платна.

Стојећи пред платном димензија два са два метра, не можете одвојити поглед са пете. Прљава, одрана, прекривена жуљевима пета човека који је управо пао на колена. Рембрант ју је насликао тако да се виде пукотине на кожи и прашина увучена у наборе. Поред лежи сандала – изношена, са рупом на ђону. Друга је још на нози, али се држи „на часну реч”. Овај човек је прешао стотине километара. Последњих недеља, можда и месеци, ишао је бос. Стигао је. Али у шта су се претворила његова стопала – то је посебна прича о болу.

Слика се зове „Повратак блудног сина”. Сви знају сиже: млађи син је тражио наследство, проћердао га, вратио се као просјак, отац му је опростио. Школска лектира. Али када стојите пред овим платном, лектира испарава. Остаје само та пета и питање: колико далеко је требало отићи да би се ноге избрисале до крви?

Рембрант је сликао ово дело 1668–1669. године, неколико месеци пре смрти. Имао је шездесет три године, живео је у сиромаштву у бедном крају Амстердама, након банкрота и распродаје све имовине. Сахранио је жену, троје деце, љубавницу. Знао је шта значи изгубити све и немање снаге за повратак. Док је сликао ову слику, он није илустровао причу. Писао је тестамент. Писао је своју наду да тамо, иза прага смрти, постоји Онај Ко ће га примити таквог – очерупаног, банкрота, са петама у ожиљцима.

Први кадар: Потиљак обријан до главе

Подижемо поглед више, на леђа сина. Клечи, заривши лице у очеве груди. Не видимо му очи. Видимо само потиљак, обријан до главе. То је чудан детаљ који се лако превиди, али је кључан. Зашто је глава обријана? Једни кажу: то је знак робијаша или роба. Други: знак болести (тифуса). Трећи виде симбол потпуног ресетовања – вратио се као новорођенче. Највероватније је Рембрант мислио на све три верзије истовремено. Син је заиста био роб (чувао је свиње), био је болестан од беде, али се заиста вратио као дете које више не може да говори, већ само да падне у загрљај.

Други кадар: Руке које не припадају истом човеку

Сада погледајмо очеве руке. Он грли сина обема рукама. Али те руке не могу припадати истој особи.

Лева рука је широка, мускулаторна, са дебелим прстима. То је рука човека који је цео живот радио. Рука оца који држи, подупире и не дозвољава сину да поново падне.

Десна рука је префињена, са дугим танким прстима који леже меко, скоро без додира. То је рука жене која теши дете након ноћне море. Рука мајке.

Анри Нувен, теолог који је проучавао ову слику, схватио је: Рембрант је приказао Бога не као Оца или Мајку, већ као Оца и Мајку истовремено. У хебрејском језику реч „милосрђе” (rahamim) потиче од речи rehem, што значи „материца”. Божије милосрђе није само сурова праведност патријарха, већ мајчинска нежност. Лева рука каже: „Нећу те пустити”. Десна каже: „Утешићу те”.

Трећи кадар: Слепило које види више од вида

Очеве очи су полузатворене. Он не гледа сина. Он не види његове дроњке ни прљаве ноге. Он га осећа. То је библијска метафора: вид суди, а додир воли. Очи виде прљавштину и праве закључке: „пропао је, осрамотио нас је”. Али руке осећају топлоту живог тела и срце које куца. Руке кажу: „жив је, овде је”. Бог нас не посматра, Он нас дотиче. Он затвара очи пред гресима јер су Његове руке већ загрлиле грешника.

Четврти кадар: Сенка праведника

Десно стоји старији брат. У црвеном плашту, са штапом, усправан. Његове руке су склопљене. Он не грли. Он посматра са висине. То је најстрашнија фигура на слици јер он сматра да је у праву. Он је „исправан”, радио је, није се бунио. Али његове руке су затворене. Отац се сагнуо над грешником, праведник стоји право. Отац је слеп за грехе, праведник види сваки детаљ срамоте. Рембрант показује трагедију праведности без милосрђа. Можете бити „у праву”, а истовремено бити потпуно мртви изнутра.

Где сам ја на овој слици?

Сви смо ми на овој слици. Питање је само ко смо у овом тренутку: Млађи син на коленима, који се боји да неће бити примљен јер је превише сломљен и крив? Или старији брат који види туђе грехе оштрије него сопствену глувоћу срца?

Рембрант је умро у ништи, сам, сахрањен у безименој гробници. Али оставио је ове руке. Слику Бога који не суди по спољашњости, већ грли слепо и безусловно. Те руке и данас говоре: „Има наде. Можеш доћи бос и празних џепова. Бићеш примљен. Не зато што си заслужио, већ зато што Бог има две руке. И обе су испружене према теби.”

Полина Жукова/СПЖ