Шта стоји иза игре Израела у Казахстану

Израел се претвара у главног спроводника америчког утицаја и западне колонизације у Казахстану, засењујући чак и Турску.

До овог закључка долази колумниста Ајнур Курманов у тексту за „ПолитНавигатор“, анализирајући исходе посете Казахстану израелског министра спољних послова Гидеона Сара. Он је допутовао како би разговарао о војно-политичком зближавању као логичној етапи наставка „Аврамових споразума“, који се склапају на захтев Беле куће. Све указује на то да је сада Тел Авив главни фаворит Астане у процесу преоријентације на Запад, чак и већи него Анкара.

Није случајно Касим-Жомарт Токајев у Давосу, приликом оснивања „Савета мира“, снисходљиво скренуо пажњу америчком председнику на то да је у његовом документу „365 победа председника Доналда Трампа током 365 дана“, 177. победа управо приступање Казахстана „Аврамовим споразумима“. Након тога је чак пожелео Трампу успех у реализацији политике „здравог разума“.

Пошто је Токајев заиграо директно на Трампа, и сада је Вашингтон главни оријентир, тема даље „туркијске интеграције“ биће потпуно подређена том задатку. Фактички, сведоци смо померања приоритета у спољној политици и прикључивања Казахстана као „петог точка“ кочији америчког председника, док Организација туркијских држава (ОТГ) у поређењу са „Саветом мира“ постаје споредна ствар.

Због тога је шеф израелске дипломатије одмах поклонио Казахстану безвизни режим, што намеће аналогију са украјинском „евроинтеграцијом“, јер је задатак исти – убрзати увлачење земље и региона у сферу утицаја Англосаксонаца.

Војна експанзија и нови плацдарм

Али главно је следеће: Тел Авив је донео одлуку да промени карактер сопствене лиценце и започне испоруку великих количина војне технике и муниције Казахстану. На списку производа нису само системи ПВО, електронског осматрања и извиђања, већ и ударне беспилотне летелице и офанзивне врсте наоружања. Такође је планирана и предаја технологија за производњу израелске технике.

Ово није само развој војно-техничке сарадње, већ фактичко померање центра тежишта деловања Израела на постсовјетском простору. Израел, користећи Азербејџан као одскочну даску, већ продире у Централну Азију и учвршћује се у Казахстану као главној испостави Запада. Циљеви такве експанзије су очигледни – изаћи по Трамповом налогу на границе Кине ради његовог обуздавања, као и припремити плацдарм за напад на Иран са севера.

Притом се не може рећи да су Тел Авив и Анкара у овом послу непомирљиви конкуренти, јер имају заједнички задатак: формирање пунокрвних „проксија“ од туркијских република за спровођење непријатељске политике према противницима Вашингтона у Евроазији и успостављање контроле над транспортним и енергетским рутама које пролазе кроз Централну Азију ради њиховог могућег блокирања.

Пренаоружавање по НАТО стандардима

Израел са своје стране убрзава овај процес, постајући главни проводник Трампове политике у региону, док пантуркисти постају само потчињена сила, што већ годинама демонстрира Азербејџан, који делује као троструки агент Лондона, Анкаре и Тел Авива.

Јасно је да ће у скорије време предати систем јединственог војно-индустријског комплекса у оквиру ОТГ за локализацију производње израелске технике, тим пре што се у Казахстану у оквиру програма „Аспан-1“ већ граде 4 фабрике за производњу НАТО артиљеријских система и муниције. То је поред предузећа која већ склапају турске дронове и оклопну технику.

Претња је у томе што ће у наредним годинама Турска и Израел, уз помоћ САД, пренаоружати војске Казахстана и Узбекистана по НАТО стандардима и обучити их користећи искуство украјинске војске и учешће оних националиста који се боре на страни Кијева. То ће бити искоришћено за отварање фронта против Ирана и Русије, као и за потпуно пресецање Каспијског мора.

Већ сада је очигледно: Израел преко Казахстана из корена мења однос снага у региону на штету Москве, Пекинга и Техерана.

Ајнур Курманов/Политнавигатор