Ана­то­ми­ја срп­ског пра­во­су­ђа: ре­фор­ме и ам­не­зи­ја

По­во­дом члан­ка „Ре­а­го­ва­ње на текст ’Ана­то­ми­ја срп­ског пра­во­су­ђа: од Слав­ка Ћу­ру­ви­је до над­стре­шни­це’”, „По­ли­ти­ка”, 10. фе­бру­ар.

Го­спо­ђа На­та Ме­са­ро­вић би тре­ба­ло да зна да је Слав­ко Ћу­ри­ви­ја уби­јен 11. апри­ла 1999. го­ди­не, а не 1. апри­ла ка­ко је на­пи­са­ла. Нај­пре сам по­ми­слио да је реч о слу­чај­но­сти ко­ја мо­же да се до­го­ди при­ли­ком пи­са­ња тек­ста, али на мо­је из­не­на­ђе­ње, она по­твр­ђу­је не­зна­ње још јед­ном ка­да пи­ше да је „Окру­жни суд у Бе­о­гра­ду за­при­мио пред­мет за­јед­но са жал­ба­ма бра­ни­ла­ца окри­вље­ног да­на 20. 4.1999, зна­чи, 20 да­на по­сле уби­ства Слав­ка Ђу­ру­ви­је…”. Да­кле, го­спо­ђа Ме­са­ро­вић и да­нас не од­у­ста­је од сво­је вер­зи­је да је Ђу­ру­ви­ја уби­јен 1. апри­ла, што би у сва­ком дру­гом слу­ча­ју би­ло до­вољ­но да се не ула­зи у би­ло ка­кву озбиљ­ну по­ле­ми­ку са не­ка­да­шњом глав­но­ко­ман­ду­ју­ћом срп­ског пра­во­су­ђа.

Али тај 11. април 1999. го­ди­не је­дан је од нај­мрач­ни­јих и нај­је­зи­ви­јих да­на мо­дер­не срп­ске исто­ри­је, ка­да је у ха­у­сто­ру згра­де у ко­јој је жи­вео, муч­ки уби­јен је­дан од нај­ве­ћих срп­ских но­ви­на­ра. Тај дан је цр­на ру­па ко­лек­тив­не срп­ске са­ве­сти и ред је да се На­та Ме­са­ро­вић, скло­на др­жа­њу мо­рал­них, струч­них и про­фе­си­о­нал­них лек­ци­ја, уз не­ко­ли­ко уви­је­них прет­њи ко­је ми је упу­ти­ла, удо­сто­ји да, по­сле 26 го­ди­на, ко­нач­но за­пам­ти ка­да је Ђу­ру­ви­ја из­ве­ден пред стре­љач­ки строј. Не због ме­не и ње, већ због мла­дих љу­ди ко­ји та­да ни­су ро­ђе­ни, а ко­ји мо­ра­ју да чу­ва­ју успо­ме­ну на но­ви­на­ра ко­ји је уби­јен због сво­јих ста­во­ва, про­фе­си­о­на­ли­зма и бор­бе про­тив ре­жи­ма Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа.

До­бро је, ипак, што се го­спо­ђа Ме­са­ре­вић са­да ма­кар се­ћа овог слу­ча­ја јер ка­да су је ко­ле­ге из Ра­ди­ја Сло­бод­на Евро­па пи­та­ле 2012. го­ди­не за ње­но уче­шће у овом слу­ча­ју, ни­че­га се ни­је се­ћа­ла.

Чи­ње­ни­ца је да су са Слав­ком Ћу­ру­ви­јом осу­ђе­на још два но­ви­на­ра „Днев­ног те­ле­гра­фа” Зо­ран Лу­ко­вић и Ср­ђан Јан­ко­вић. Ка­ко је Ћу­ру­ви­ја ли­кви­ди­ран 11. апри­ла, ве­ће Окру­жног су­да у Бе­о­гра­ду је 14. ма­ја, под НА­ТО бом­ба­ма по­твр­ди­ло осу­ђу­ју­ћу пре­су­ду пре­жи­ве­лим но­ви­на­ри­ма. Чла­но­ви тог ве­ћа би­ли су На­та Ме­са­ро­вић и Си­ни­ша Ва­жић. Пре­ма то­ме, ја­сно је да је би­ло ва­жно да ве­о­ма ажур­но, усред агре­си­је на на­шу зе­мљу, го­спо­ђа Ме­са­ро­вић по­твр­ди пре­су­ду пре­жи­ве­лим но­ви­на­ри­ма. Да је би­ло сре­ће и да Слав­ко Ћу­ру­ви­ја ни­је уби­јен, го­спо­ђа Ме­са­ро­вић би га по­сла­ла у за­твор, јер је већ по­твр­ди­ла пре­су­ду ње­го­вим ко­ле­га­ма ко­ји су осу­ђе­ни по истим до­ка­зи­ма као и Слав­ко.

Што се ти­че опа­ске го­спо­ђе Ме­са­ро­вић да ни­је на­пре­до­ва­ла на та­ла­су пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на, сум­њам да ико у Ср­би­ји ве­ру­је да то ни­је тач­но јер она је ка­дар те ре­во­лу­ци­је. Ње­ну струч­ност ни­сам оце­њи­вао јер то за­и­ста не мо­гу да ра­дим, али по­ста­вљам пи­та­ње на осно­ву јед­не ста­ре грч­ке на­у­ке, зо­ве се ло­ги­ка: ваљ­да је би­ло је још струч­них су­ди­ја у Ср­би­ји осим ње, али они ни­су има­ли та­кву ме­те­ор­ску ка­ри­је­ру у пра­во­су­ђу.

На кра­ју, ка­ква је би­ла „ре­фор­ма пра­во­су­ђа” ко­ју је за ра­чун Де­мо­крат­ске стран­ке спро­во­ди­ла, та­ко­ђе је оп­ште по­зна­то. За јед­ну ноћ око хи­ља­ду су­ди­ја и ту­жи­ла­ца је оста­ло без по­сла, а пре­ма из­ве­шта­ју „По­ли­ти­ке” од 17. 12. 2019. го­ди­не са кон­фе­рен­ци­је стру­ков­них удру­же­ња су­ди­ја и ту­жи­ла­ца „Се­ћа­ње на по­губ­не по­те­зе да се не би учи­ни­ли но­ви”, ре­че­но је да је нај­ма­ње два­де­сет су­ди­ја из­гу­би­ло жи­вот у тој ре­фор­ми.

„Пред­став­ни­ци Дру­штва су­ди­ја Ср­би­је ука­за­ли су да је ло­ше спро­ве­ден ре­и­збор ко­штао жи­во­та нај­ма­ње два­де­се­так су­ди­ја ко­ји су због све­га што им се до­га­ђа­ло то­ком овог про­це­са или ди­гли ру­ку на се­бе или су те­шко обо­ле­ли”, кон­ста­ту­је се у из­ве­шта­ју „По­ли­ти­ке” са овог ску­па, ко­ја је ци­ти­ра­ла ис­тра­жи­ва­ње Дру­штва су­ди­ја Ср­би­је.

Ре­фор­ма је, да­кле, би­ла то­ли­ко струч­на да су ме­ди­ји и да­нас пу­ни по­твр­да оп­штин­ских од­бо­ра Де­мо­крат­ске стран­ке ко­ји од­ре­ђу­ју ко тре­ба да бу­де ре­и­за­бран за су­ди­ју и ту­жи­о­ца, а ко не. Као је­дан од нај­дра­стич­ни­јих при­ме­ра, по­ми­њан је из­бор су­ди­ја у Вла­со­тин­цу. У овој оп­шти­ни спи­ско­ви по­доб­них су­ди­ја пра­вље­ни су на осно­ву пре­по­ру­ка ло­кал­них од­бо­ра ДС-а, а уви­дом у на­кнад­но при­ба­вље­не до­ку­мен­те, ви­ди се да је и члан­ство су­пру­жни­ка у та­да вла­да­ју­ћој стран­ци био ве­ли­ки „плус” или „ми­нус”. По­доб­ност ни­су од­ре­ђи­ва­ли са­мо ло­кал­ни ор­га­ни та­да­шње вла­да­ју­ће стран­ке, већ и при­пад­ни­ци тај­не слу­жбе. Ово су све­до­че­ња ко­ле­га го­спо­ђе Ме­са­ро­вић и ве­ро­ват­но је то на­ве­ло Дра­га­ну Бо­ље­вић, не­ка­да­шњу по­ча­сну пред­сед­ни­це Дру­штва су­ди­ја Ср­би­је да те 2019. го­ди­не, на де­се­то­го­ди­шњи­цу ре­фор­ме пра­во­су­ђа, из­ја­ви „да су оти­шли са­мо по­ли­ти­ча­ри, али то се до­го­ди­ло због сме­не вла­сти. Они глав­ни ко­ји су спро­во­ди­ли ре­и­збор, ни­ка­да ни­су од­го­ва­ра­ли, а то је стра­шно”. Го­спо­ђа Бо­ље­вић је ре­и­збор ко­јим је ру­ко­во­ди­ла На­та Ме­са­ро­вић на­зва­ла „каф­ки­јан­ски”.

Тре­ба ли да го­спо­ђу Ме­са­ро­вић под­се­тим да је при­ли­ком ре­и­збо­ра иза­бран пре­ми­ну­ли су­ди­ја, иако је Ви­со­ки са­вет суд­ства о то­ме био оба­ве­штен? Је­дан су­ди­ја се на­шао и у од­лу­ци о из­бо­ру и на спи­ску не­и­за­бра­них. По­је­ди­не су­ди­је иза­бра­не су у два су­да. Је­дан кан­ди­дат иза­бран је и за су­ди­ју и за за­ме­ни­ка јав­ног ту­жи­о­ца. Је­дан су­ди­ја је иза­бран у суд за ко­ји ни­је кон­ку­ри­сао.

Све је у тој ре­фор­ми би­ло спор­но, осим уло­ге го­спо­ђе Ме­са­ро­вић. Та уло­га је би­ла во­де­ћа, не­спор­на и не­га­тив­на. О то­ме го­во­ре ње­не ко­ле­ге, а не ја, бе­зна­чај­ни тек­сто­пи­сац ко­ји са­мо по­ста­вља пи­та­ња од јав­ног ин­те­ре­са: ка­ко по­је­дин­ци у пра­во­су­ђу ко­ји су до­но­си­ли спор­не од­лу­ке у про­шло­сти, за­бо­ра­вља­ју­ћи сво­је по­ступ­ке кроз син­дром се­лек­тив­не ам­не­зи­је, умре­же­ни ин­те­ре­си­ма, ам­би­ци­јом и ћу­та­њем, пу­ту­ју без пре­пре­ка до вр­ха срп­ског пра­во­су­ђа, оста­вља­ју­ћи гра­ђа­не у стал­ном осе­ћа­ју не­си­гур­но­сти.

По­шту­ју­ћи го­ди­не го­спо­ђе Ме­са­ро­вић, на­рав­но да је не­ћу ту­жи­ти, иако је из­не­ла не­ко­ли­ко за­ни­мљи­вих „пре­су­да” на ра­чун мог пи­са­ња, раз­ми­шља­ња, сти­ла, из­бо­ра те­ма, на­ме­ра и ди­зај­на. Го­спо­ђа ко­ја је спро­ве­ла јед­ну од нај­штет­ни­јих ре­фор­ми у исто­ри­ји срп­ског пра­во­су­ђа, мо­жда има ам­би­ци­ју и да ре­фор­ми­ше ме­ди­је, по­ку­ша­ва­ју­ћи да ми из­да ли­цен­цу о че­му смем да пи­шем, а о че­му не.

Ни­шта ни­је не­мо­гу­ће. У свом тек­сту је по­ме­ну­ла да је има­ла слич­не про­бле­ме са ко­ле­га­ма из Ра­ди­ја Сло­бод­на Евро­па и не­дељ­ни­ка „Вре­ме” ко­је су је та­ко­ђе под­се­ћа­ле на слу­чај „Ћу­ру­ви­ја” и на ре­фор­му пра­во­су­ђа. Очи­глед­но је да го­спо­ђа Ме­са­ро­вић има про­бле­ме са не­у­о­би­ча­је­но мно­го но­ви­на­ра, не­за­ви­сно од то­га ка­ква је уре­ђи­вач­ка по­ли­ти­ка и по­ли­тич­ка ори­јен­та­ци­је њи­хо­вих ре­дак­ци­ја. То мо­же да на­во­ди на сум­њу да она мо­жда ипак има ви­ше про­бле­ма са исти­ном, а ма­ње са но­ви­на­ри­ма.

Уоста­лом, На­та Ме­са­ро­вић је на­пи­са­ла да је КПЈ је­ди­на пар­ти­ја у ко­јој је би­ла. Да­кле, не СКЈ, већ КПЈ. Не­ке то мо­же асо­ци­ра­ти на не­ви­ну гре­шку, а не­ке на под­све­сну но­стал­ги­ју за Го­лим ото­ком, тим ро­ман­тич­ним острв­цем као сим­бо­лом схва­та­ња за­ко­на су­ди­ја из до­ба ка­-пе-­јо­та, ко­ји су то ве­што пре­ћу­та­ли у би­о­гра­фи­ја­ма, по­ста­ју­ћи ка­ди­је де­мо­крат­ског пра­во­су­ђа!

Александар Апостоловски/Политика