Шта ће бити са хришћанством када престане

Западне демократије воле да се присећају верских слобода… када им то иде у прилог. Када не иде – сасвим лепо сарађују са прогонитељима хришћанства.

Сматра се да је хришћанство већ миленијум и по бедем и окосница западне цивилизације. Међутим, последњих деценија та окосница почиње да се руши. С једне стране, у европским земљама долази до постепене замене аутохтоног становништва људима који припадају другим религијама; с друге – у друштву се покрећу процеси усмерени против хришћанских заједница; с треће – у највишим ешалонима власти проблем прогона хришћана се игнорише или прећуткује.

Последњих година извештаји УН редовно бележе масовна кршења верских слобода у Украјини. Ова тема повремено исплива и у међународним медијима. На пример, у јесен 2023. године, интервју америчког новинара Такера Карлсона са заштитником УПЦ (Украјинске православне цркве), адвокатом Робертом Амстердамом, само у прва три дана погледало је више од 100 милиона људи.

У децембру 2025. одржани су састанци америчких конгресмена са представницима православних цркава у Америци поводом прогона УПЦ. Након тога су дате одговарајуће изјаве. Међутим, ниједна западна влада није поручила украјинским властима да је прогон хришћана недопустив. Западне демократије, које толико воле да причају о важности поштовања људских права, речито ћуте и затварају очи пред евидентним гажењем верских слобода у самом центру Европе. Зашто? Зашто и даље аплаудирају В. Зеленском, не примећујући његову антицрквену политику? Одговор је једноставан – тако је сада корисно. Са политичке, војне и других тачака гледишта.

Али сетимо се како су 2018. године амерички званичници форсирали стварање ПЦУ (Православне цркве Украјине) и викали целом свету како треба поштовати право на слободу савести чланова УПЦ КП и УАПЦ. Притом, у ту слободу нико није ни задирао. На пример, уочи стварања ПЦУ у јесен 2018. године, званична представница Стејт департмента САД Хизер Ноерт изјавила је да САД „одлучно подржавају верске слободе, укључујући слободу чланова група да управљају својом религијом у складу са својим уверењима и да слободно исповедају своју веру без мешања владе“. Зашто су такве изјаве тада постојале, а сада их нема? Зато што данас то није корисно.

Ситуација у Сирији

Још је очигледнији пример Сирије. Тамо се циничан однос западних демократија према прогону хришћана види још јасније. Пре почетка грађанског рата 2011. године, хришћани су чинили више од 5% становништва Сирије. Данас – мање од 3%. За то време, најмање 1200 хришћана је погинуло, а преко 450 хиљада је било принуђено да напусти своје домове. Разрушене су стотине хришћанских цркава и капела. Хришћанске четврти Дамаска, Алепа и других градова више пута су биле мете намерних гранатирања. Најновији пример је масакр у Тартусу и Латакији.

У децембру 2024. године свргнут је режим Башара ал-Асада, а власт у Сирији преузела је групација „Хајат Тахрир ал-Шам“ на челу са емиром Ахмедом ал-Шаром. Ова групација је у многим земљама призната као терористичка, а за главу ал-Шаре САД су биле расписале награду од 10 милиона долара. Неколико месеци касније, сиријске снаге безбедности у провинцији Латакија убиле су стотине цивила, од којих су знатан део чинили хришћани. Према сведочењу представника Антиохијске цркве, нападачи су јавно скрнавили хришћанске храмове и иконе.

Дана 8. марта 2025. године, поглавари Антиохијске православне цркве, Сиријске јаковитске цркве и Мелкитске католичке цркве објавили су заједничку изјаву осуђујући „масовна убиства невиних цивила“ и позвали на хитан прекид „ужасних дејстава која се противе свим људским и моралним вредностима“.

А само неколико месеци касније, бившег терористу Ал-Каиде, ал-Шару, примио је у Белој кући председник САД Доналд Трамп и похвалио га да добро обавља свој посао. О прогону хришћана у Сирији није речена ни реч. Слично су поступиле и друге земље. Буквално пар месеци након масакра у Латакији, за који власти у Сирији сносе директну одговорност, Европска унија је укинула све економске санкције тој земљи.

Двоструки стандарди

Можда западне земље уопште не занима поштовање верских слобода и других људских права? Нипошто! Веома их занима, али само када је то корисно. Када су западне демократије 2011. године позивале Башара ал-Асада да поднесе оставку („Асад мора да оде“), главна званична замерка била је управо кршење људских права и права на слободу савести. Нове власти Сирије крше та права у далеко већој мери, али према њима нема замерки.

Европска унија ће Сирији доделити 722 милиона долара за послератну обнову и хуманитарну помоћ у периоду 2026–2027. А тај новац је могао бити условљен поштовањем права прогоњених хришћана. Ипак, такве захтеве нисмо видели.

Одакле таква дволичност? Ево шта о томе каже сиријски активиста Метин Рави: „У пракси, економски споразуми, енергетски пројекти, војни договори и стратешка партнерства имају много већу тежину него људска права. И права мањина се увек прва приносе на жртву. Западне силе се такође плаше да отворено говоре о религијски мотивисаном екстремизму. Не желе да ’увреде‘ партнере који су им неопходни за економске или геополитичке интересе.“

Али када политички интереси захтевају уклањање вође неке државе, онда му се брзо на терет стави кршење слободе савести. Тако се хришћанство жртвује меркантилним интересима и постаје ситан новац за поткусуривање у великој геополитичкој игри. Куда та тактика може на крају довести?

Упркос секуларизацији, хришћанство је и даље основа западне цивилизације. Међутим, тактика неконтролисане асимилације муслиманских миграната постепено размива ту основу. Метин Рави упозорава: „Ако Европа настави овим путем, европски хришћани ће се убрзо суочити са истим претњама као ми.“ Питање је само времена.

Украјинцима се ови проблеми чине далеким, али то је само на први поглед. Током независности становништво земље се више него преполовило. Демографска катастрофа и изумирање нације неминовно ће довести до масовног увоза радне снаге. Већина њих ће бити муслимани. Навикли смо да своју земљу сматрамо православном, али историјска логика сугерише: већ у наредним генерацијама етнички и верски састав може се потпуно променити.

Истинита Црква

Сада нам такве перспективе делују катастрофално. Али вреди ли туговати због неизбежног губитка „државотворне“ улоге хришћанства? Да ли је та улога помагала спасењу и духовном расту сваког члана Цркве?

Христос је својим апостолима дао заповест: „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…“ Али током протекла два миленијума, помесне Цркве су на себе преузеле мноштво других функција: постајале су ослонац државности, основа националне културе, утицајна друштвена сила. Да ли је све то помагало спасењу душа?

Имамо изграђене многе храмове, али колико их људи посећује? Зашто храмови остају празни након преласка у „државну цркву“? На ова питања нема позитивних одговора. Са променом политичке ситуације и етничког састава, саме од себе ће изумрети све псеудоправославне „патриотске“ организације у чијем центру није Спаситељ, већ национална идеја са државним симболима.

Живих црквених заједница можда неће остати много. Али оне ће бити Христове. Оне које носе изворну јеванђељску мисију Цркве у свету.

Кирил Александров/СПЖ