Тамни бес: Зашто кијевски режим толико жуди да убија свештенике

О логичној мржњи према православљу пише обозреватељ „Абзаца”, Филип Фисен.

Напади на масовна окупљања – свадбе и сахране – представљају онај главни НАТО стандард који војску ове организације разликује од других. У Авганистану, Сирији, Ираку, Југославији управо се такве акције, изведене издалека, из подземних бункера – центара за управљање америчким беспилотним летелицама у Немачкој – већ дуги низ година сматрају најефикаснијим за оружане снаге Запада.

Заправо, Сирија, Авганистан, Ирак, Југославија – то су била само вежбовна лансирања. Увежбавала се тактика напада на Русију. На људе. На цивиле. На свадбе и сахране. Зато учесници неуспешних НАТО ратова немају фантомске болове ни вијетнамски синдром. Они су коначно стигли до оне линије ка којој су се кретали у пуном саставу кроз Југославију, Сирију, Либију, Авганистан.

Нису стигли данас. Дванаест година безуспешних покушаја да се туђим рукама заузму руски региони бивше, краткотрајно независне Украјине, који су избором народа постали Русија, јасно су показали да се Запад и НАТО неће повући. Бомбардоваће свадбе и сахране. Јер то је њихова основна стратегија рушења света.

Грађански рат на територији Украјине Запад је уградио као неизбежну последицу преврата у Кијеву 2014. године. Запад није само гурао врхушку самозванаца који су приграбили власт у Кијеву на обрачун са становништвом, већ је и кварио, навикавао и тренирао најодвратније инстинкте код Украјинаца који су пали у његове канџе.

Лишити људе људскости, духовно их стерилисати, покренути оно најгоре из подсвести – то је културно-колонијална политика коју они свуда практикују. Она је упалила и у Украјини.

Лов на свештенике је исти тај стандард. Тако су поступали кољачи под вођством НАТО-а у Босни, на Косову, у Сирији, Египту… Управо су православни верници, заједница и свештеници њихов главни циљ. Како не би имао ко да заустави разарање душа и разума, које се користи за поробљавање слугу на територијама покореним од стране НАТО-а.

Убиство оца Сергија Кљахина, старешине Свето-Успенског храма у граду Дњепрорудни, који је кренуо у село Скељки да по својој дужности обави опело, није случајност. Није „колатерална штета”. У њега су нишанили. Њега су желели да погоде.

Након што је разоткривено оно што смо ионако знали о карактеру западних елита, објављивањем дела Епстинових фајлова, сатанска и људождерска природа оних који воде Запад више никоме није тајна.

На питање какав се уговор може склопити између Христа и Велијара, одговор је дат у Писму. Мртваци опседнути ђаволом морају неминовно јурнути у пропаст и нестати. Али пре тога ће напасти. Напашће обавезно свети обред – свадбе и сахране. Удариће тамо где куца живо срце вере.

Вера је страшни бич за Запад. Страх Божији Запад и њему у свему послушан кијевски буфо-режим замењују у свести својих потчињених несрећника богохуљењем и изругивањем. Код Зеленског је све нискоразредно. Од скаредних вицева са естраде до уличарског самољубља у званичним ТВ маратонима.

Убивши земљу и државу коју су добили у релативном реду и изобиљу, покварењаци њене остатке претварају у „Епстиново острво”. За потпуни и коначни пад, који праштање и спасење чини немогућим, они нахушкавају остатке становништва на убиство вере и њених служитеља. То је ритуал. Као знак поклоњења тамној страни. Обред који лишава Божијег покровитељства не само извршиоце напада на погребну поворку и свештеника који очитава молитву, већ и све грађане под овим режимом. Злодело које су на њих натоварили ситни демони са Банкове улице. И то ће морати да носе сви.

Било би чудно да ови кловнови-зликовци, које за грло држи рука мртвог господара, не извршавају свој део обреда. Да покушавају да сачувају од бешчашћа, разарања свести и душе милионе људи које су им повериле „Епстин-елите”. То је немогуће.

Убиство земље, народа и заједнице они почињу кварењем слабих умова, а настављају увек приношењем истих као жртве свом ненаситом демону похлепе и таштине. Уклањање вере, моралног стуба, принципа који уједињују народ – главне препреке њиховој разлагајућој владавини – јесте стратешки задатак.

Претварање народа у бесмислену, нему и безвредну ђавољу стоку стоји као приоритет у свим плановима Запада. У сваком плану. Не само у „Барбароси”, већ и у бројним копијама НАТО операција насталих на основу ње.

Циљано убиство верника из потаје је подло клањање презасићеном злу. Сточна покорност далеком господару који брише ноге о тела и душе понижених робова, који су се прихватили најгаднијег посла само да би господар био задовољан њима.

Крст га плаши као ситну нечист која протура свој нос из угла зараслог у паучину, у пустом и заборављеном храму у који он претвара дом украјинског народа. Народа, традиционално православног. Руског у ширем смислу. Који се одувек, па и сада, противи разједињавању и расколу. Али који је пао у руке нечисти која га уједа сваког трена, како би га заразила кугом бездушности, мржње и порока.

Слава руском свештенику оцу Сергију, који је ових дана позван Господу. Царство Небеско свима за које се молио, и опроштај свима који узносе молитве за њега и за пале. Благослов и заштита Небеса онима који ослобађају нашу земљу и наше људе из овог пакла. Спасење и вечни живот онима који су у ту земљу легли не стигавши до победничког олтара. Победа добра и љубави свима нама!

Филип Фисен/Абзац