Браловићева не одустаје: Поново најавила „јурњаву по улицама“ (Видео)

Док се у јавности све чешће позива на „пристојно друштво“ и „ненасилну политику“, поједини јавни наступи показују да је политички говор у Србији све даље од тих идеала. Последњи пример долази из Мрчајеваца, где је активисткиња и политички ангажована Љиљана Браловић поновила реторику која по свом садржају и тону представља отворени позив на насиље.

Браловићева је, обраћајући се окупљенима, поручила: „Спремите катрана и перја ви са Златибора, требаће нам. Јурићемо их по улицама, шутираћемо их, свашта ћемо им урадити што су и заслужили. А наравно да ће и да робијају. Али не у гала условима, са телевизорима, већ радно, у руднике пошто воле да рударе, то им се спрема ма колико ће ме пљувати по Информеру. Да, спремајте катран и перје, време је.“

Оваква порука, изречена без ограде и без икаквог позива на смиривање тензија, представља опасан искорак из оквира демократске расправе. Позивање на „катран и перје“ симболички је везано за јавна понижавања и линч, док најаве „јурњаве по улицама“ и „шутирања“ директно имплицирају физичко насиље над политичким противницима. Додатно, помињање „рудара“ и „робијања“ у контексту освете уместо правде уноси елементе класне и политичке стигматизације.

Браловић није прва која се у јавном простору служи оваквом реториком. Сличне поруке раније је износио социолог Јово Бакић, који је у више наврата користио метафоре о „динстању“ и „карамелизовању“, такође тумачене као алузије на обрачун са политичким противницима. Иако се такви иступи често бране као „метафорички“ или „иронични“, њихов ефекат у поларизованом друштву далеко је од безазленог.

Посебну тежину овом случају даје чињеница да се овакве изјаве појављују у контексту промоције такозване „студентске листе“ за предстојеће изборе. Та листа у јавности се представља као аутентичан израз младих и њихове борбе за пристојније друштво и ненасилну политику. Међутим, имена потенцијалних кандидата која су још јесенас процурела у јавност, као и све чешћи јавни наступи појединих актера, отварају питање да ли је реч о новој политичкој снази или о рециклажи кадрова и реторике из времена бившег режима.

Критички посматрано, овакви наступи подривају саму идеју демократског надметања. Уместо аргумената и програма, нуде се претње, симболика линча и позиви на освету. Уместо политичке одговорности, гради се атмосфера у којој је противник неко кога треба „јурити“, „шутирати“ и „послати у рудник“.

Јавни простор не сме постати арена у којој се насиље нормализује, а говор мржње представља као политички перформанс. Без обзира на политичке разлике, граница између жестоке критике и отворене претње мора остати јасна. У супротном, реторика која данас делује као ексцес може сутра постати опасна пракса.