ДА ЛИ СУ ПАКАО И ВЕЧНЕ МУКЕ ЗАИСТА БЕЗОБАЛНИ? Спор који потреса хришћанство већ 1.500 година

У Недељу о Страшном суду постављамо најнезгодније питање хришћанства: Како Бог, који је Љубав, може осудити своје створење на бескрајне патње? Да ли су вечне муке заиста вечне?

Историјски оквир и лингвистичка замка

Спор датира још из раног хришћанства. Године 553, на Петом васељенском сабору, анатемисано је учење Оригена о „апокатастази“ – општем обновљењу свега. Сабор је јасно ставио до знања: ко каже да је казна демона и нечестивих људи привремена – нека буде анатема. Тако је идеја о вечности паклених мука добила догматски карактер.

Међутим, овде се јавља лингвистички проблем. Реч „вечност“ у Јеванђељу преноси се грчком речју αἰώνιος (ајониос), што дословно значи „век“, „епоха“ или „дужи временски период“. То је пре квалитативна него квантитативна карактеристика. Ипак, истом том речју описује се и вечност Бога, па би по логици језика, ако су муке привремене, и Божја вечност могла бити упитна.

Пакао као терапија: Гргур Ниски и Исаак Сирин

Занимљиво је да Црква никада није осудила Светог Гргура Ниског, који је отворено учио о привремености паклених мука. Његова логика је једноставна: зло нема суштину, оно је „паразит“ на добру. Будући да је Бог бесконачан, Добро ће на крају неминовно „прогутати“ зло како би Бог био „све у свему“. За њега је пакао терапија – огањ Божанске љубави који спаљује нечистоту из човека док душа коначно не заволи Бога.

С друге стране, заступници вечног пакла истичу цену слободе. Бог толико поштује људску слободу да му дозвољава да каже „не“, чак и по цену вечних мука. Према овом учењу, земља је место промене, а смрт је „фиксација“ где душа губи способност да промени свој смер.

Космички садизам или несхватљива Љубав?

Преподобни Исаак Сирин се оштро супротставља логици вечне казне. Ако је Бог знао да ће неко бити вечно мучен и ипак га је створио, онда би такав Творац био „космички садиста“, а не Бог Љубави. Какав је смисао муке из које је немогуће вратити се чак ни у небиће?

Црква кроз молитву такође даје одговор: на Празник Педесетнице ми се званично молимо за „оне који су у паклу“. Да је њихово стање апсолутно неизменљиво, таква молитва би била бесмислена. Свети Силуан Атоски је то јасно рекао: „Љубав не може да поднесе да пропадне макар једна душа“.

Тајна „празног пакла“

Богослови 20. века, попут Калиста Вера, развијали су концепт „празног пакла“. Морамо веровати да пакао постоји – иначе наша слобода није стварна. Али то не значи да ће неко тамо остати заувек. Ако је Христос једном „провалио“ у пакао и извео душе, Он то може учинити поново. Срести Христа лицем у лице значи искусити Љубав која може истопити и најтврђе људско „не“.

Пакао је страшно место и у њега не треба тежити. Али, на неки начин, сваки човек на земљи мора проћи кроз искуство пакла – кроз ношење крста и патњу – да би истински разумео шта је блаженство. У рају нема „нераспнијених“; све се спознаје кроз контраст.

СПЖ