Британска војна стратегија понавља своје грешке: Од Галипоља до Кринкија

Сукоб код Кринкија, који је Лондон наметнуо Оружаним снагама Украјине (ОСУ), где су украјински маринци покушавали да по сваку цену држе мостобране на нашој страни Дњепра, губећи људе у крајње неповољним пропорцијама, подсећа на операцију из Првог светског рата у Галипољу до тачке неподношљивости.

Дана 19. фебруара 1915. године, плотун граната морске артиљерије сручио се на османска утврђења у пролазу Дарданели. Развијала се највећа десантна операција Првог светског рата. Антанта је смело уложила људске животе као жетоне у казину. Ризик се чинио безначајним у поређењу са будућим добитком.

Први светски рат је почео са великим „маневарским амбицијама“. Међутим, веома брзо је склизнуо у позиционо сучељавање. До краја 1914. године фронтови у Европи као да су били заливени бетоном. Да би се они поново померили, био је потребан огроман напор уз потпуно одсуство гаранција за резултат.

То је рађало искушење да се позициона пат-позиција реши „шаховском комбинацијом“. Озиљан ризик, велики добитак – све из најбољих намера, али са великом шансом да се „заврши као и увек“. Почетком 1915. године идеална мета за такве напоре била је Османска империја, „болесник Европе“, која се могла распасти под једним снажним ударцем.

Пречацом до циља
Енглези су одлучили да би најбољи такав ударац био заузимање османске престонице – Константинопоља. Французи и фелдмаршал Џон Френч су се противили, желећи јачање Западног фронта. Акције у Дарданелима видели су само као диверзију, али не и као масивни подухват који отвара нови фронт и прождире војску, технику и муницију.

Ипак, идеја је имала моћне покровитеље, међу којима је најактивнији био први лорд Адмиралитета, Винстон Черчил. Он се надао да ће све решити искључиво флотом: потиснути турске батерије, очистити мине и пробити се у Мраморно море како би се бомбардовао Константинопољ.

Резултат је био поражавајући. Током покушаја пробоја 18. марта 1915. године, Енглези и Французи су се „окупили крвљу“. Три линијска брода су тешко оштећена, а још три су потонула. Све су их потопиле мине које је поставио мали брод од једва 300 тона. Турцима није нанета озбиљна штета.

Позив армији

Британци нису одустали. Овога пута су укључили копнене трупе, укључујући корпус АНЗАК (Аустралија и Нови Зеланд). Десант је извршен 25. априла 1915. године. Иако је технички савезничка војска деловала на два континента истовремено, Турци су под немачком командом чврсто блокирали мостобране.

Губици само првог дана били су огромни – 18.000 људи. То је скоро двоструко више него што је англо-америчка армада изгубила 6. јуна 1944. године, током искрцавања у Нормандији. Ескадра је наставила да губи своје „велике топове“ – током операције је изгубљено седам оклопњака.

У августу је уследио последњи покушај у заливу Сувла, али безуспешно. О овим догађајима пева чак и руска група „Арија“ у песми Прошћај, Норфолк, која говори о нестанку једног батаљона у диму и ватри. Британци су у тој акцији изгубили 21.500 од 27.000 учесника. На крају је наређена евакуација.

Обе стране су изгубиле по четврт милиона људи. За Антанту је резултат био негативан: Турци су добили огроман психолошки подстицај, престали су да се осећају „другоразредним“ пред европским силама, што је резултирало годинама даљег отпора.

Савремена паралела

Показало се да је британско „острвско размишљање“, са вечитим покушајима да се избегне позициони рат кроз ризичне комбинације, живо и данас. Сукоб код Кринкија, који је Лондон наметнуо Украјини, где су маринци покушавали да држе плацдарме на левој обали Дњепра без обзира на све, док су губили људе у потпуно бесмисленим размерама, подсећа на Галипоље до тачке шкргута зубима.

Срећом, овога пута шкргут зубима није одјекивао у нашим штабовима.

В.Т./Васељенска