Братства: Мрежна структура против империје

Године 1596. православље у Украјини проглашено је „мртвим“. Али док су елите одлазиле у католичке цркве (костеле), обични грађани су створили структуру која је надмудрила империју и језуите.

Гледајући документе са краја 16. века, осећа се приметна хладноћа. Након Брестовске уније 1596. године, Православна црква у Пољско-литванској држави (Реч Посполита) званично је престала да постоји као легална институција. Краљ Сигисмунд III Ваза једноставно ју је избрисао из регистра живих.

Ситуација је изгледала безнадежно. Скоро сви епископи су прешли у унију. Осим двојице владика, Гедеона (Балабана) Лавовског и Михаила (Копистенског) Перемишљског, сви су напустили веру. Али они су старили, а иза њих је остајала празнина. Нове архијереје није имао ко да хиротонише, а то је било и забрањено под претњом смрћу. Православно племство (шљахта), које је вековима било финансијски и политички штит Цркве, масовно је прелазило у католицизам. „Златне слободе“ и места у Сенату мамили су јаче него „кметовска вера“.

Читајући „Фринос“ Мелетија Смотрицког, написан 1610. године, осећа се како плач Цркве за одбеглим елитама пробија скроз: „Где је сада дом кнезова Острошких… где су родови кнезова Вишњевецких, Збарашких, Сангушка, Чарторијских?.. Опколили су ме туђини, а моји су ме оставили!“.

И ту се дешава оно што се може сматрати главним историјским чудом. Када су „генерали“ дезертирали, у бој су кренули „редови“.

Пекари против језуита

Братства су израсла из обичних занатских удружења (цехова). Пекари, медовари, кожари скупљали су се у својим управама, уплаћивали у заједничку касу, кували пиво за заједничке гозбе. Али у условима прогона, ови „синдикати“ претворили су се у моћну мрежну структуру.

Лавовско Успенско братство у јануару 1586. године добија невероватан статус – ставропигију. Патријарси из Антиохије и Цариграда дају лаицима (верницима) право да се потчињавају директно Васељенском престолу, игноришући локалне епископе-издајнике. Једно занатско удружење постало је образац за целу православну мрежу од Кијева до Вилњуса.

Гледајући тачке Статута, задивљује дрскост тих грађана. Братство је добило право да суди својим члановима, али главно је било ово: могли су се супротставити епископу. „А ако епископ буде деловао против закона… нека му се супротстави Братство као непријатељу истине“ – ово је био директан изазов целом феудалниом систему. Верници су добили имунитет од самовоље јерархије. Управо је тај имунитет спасио Цркву када ју је сама јерархија издала.

Интелектуални специјалци

Зачуђујуће, али ови „прости грађани“ показали су се мудријим од многих кнезова. Схватили су: да би победили језуите – најбоље интелектуалце Европе – морају ратовати њиховим оружјем. Године 1615. оснива се Кијевско Богојављенско братство.

Племићка Галшка Гулевичевна поклонила је своје имање на Подолу (један од најскупљих делова Кијева) за оснивање манастира, школе за децу „како племићку тако и грађанску“ и прихватилишта. У братској школи почели су да уче латински. Зашто? Да би у судовима и на саборима могли да говоре са непријатељем на његовом језику – и да побеђују. Инвестиције у образовање и штампање књига постале су главни штит. Православље је престало да буде „вера за простаке“ и постало је вера интелектуалаца.

Козачки кишобран над Црквом

До 1620. године ситуација је била критична. Православни су већ четврт века живели без легитимног митрополита. Тада на сцену ступа човек чији је потез променио све. Гетман Петар Конашевич-Сагајдачни урадио је нешто што се може назвати велемајсторским потезом. Није само обећао заштиту – он се сам уписао у Кијевско братство и уписао тамо „целу Војску Запорошку“.

То је био ултиматум краљу: Црква сада нису „бесправни кметови“, већ 40.000 сабљи. Под козачком стражом, 1620. године, тајно је хиротонисана нова јерархија. Свети Јов (Борецки) постаје митрополит Кијевски. Пољски краљ је нове архијереје прогласио „шпијунима и издајницима“, али није смео да их уапси. Пољска је била пред ратом са Турцима и војска (козаци) му је била потребна. Сагајдачни је створио војни кишобран над Црквом.

Победа која је замало уништила победнике

Када је јерархија обновљена, десило се нешто неочекивано. Нови епископи, када су ојачали, почели су борбу против братстава. Хтели су да врате стару вертикалу власти, а верници, навикнути на самосталност, нису хтели да попусте. Црква је бујала од расправа – и то је био знак здравља организма. То је било грађанско друштво у највишем смислу.

У архивама стоји дух поруке тих људи: „Ми смо људи прости, али нашу веру нећемо продати“.

Када се данас говори о претњама Цркви и покушајима њеног истискивања из јавности – сетимо се оних пекара и кожара који су о свом трошку куповали штампарије и издржавали школе. Нису чекали помоћ споља, они су сами постали држава у држави.

В.Т./Васељенска