Сребрни свећњаци: Како милосрђе постаје цена за спасење душе
Праштање често доживљавамо као лак гест. Али сцена из романа Виктора Игоа открива другачију истину: за слободу другога увек се мора платити сопственим сребром.
Достојевски је једном у писму написао нешто неочекивано: „Насупрот мишљењу свих наших зналаца, Јадници стоје изнад Злочина и казне“. Ретко је признање ставити туђе дело изнад сопственог. Али управо то говори да је Игоов роман дотакао у њему нешто што се речима не може потпуно описати. У центру овог романа је сцена која заузима само неколико страница, али је вероватно важнија од свега осталог.
Тежина сребра и наслага на срцу У ноћном дому бискупа града Диња скоро да нема ничега. Неколико сребрних прибора и два свећњака – последње што је остало од пређашњег живота. Прототип овог бискупа, монсињор Миријел, писан је према стварној личности: бискупу де Миолису, који је скоро целу плату давао сиротињи, а сопствену палату претворио у болницу.
Човек који те ноћи долази код бискупа је Жан Валжан, кажњеник број 24601. Добио је деветнаест година галије због крађе векне хлеба и покушаја бекства. Нигде му нису дали коначиште. Душа преступника прекривена је кором мржње коју не може пробити ни лепа реч ни поглед. Ноћу краде сребро, а ујутру га жандарми хватају. Докази су ту, карта за повратак на робију је спремна – овога пута заувек. И тада се догађа нешто што логика овог света не може да објасни.
Право на свету лаж „А! Ево вас! Драго ми је што вас видим. Али па ја сам вам поклонио и свећњаке! И они су сребрни. Зашто их нисте узели заједно са кашикама?“ Бискуп лаже полицији. Теолози и данас расправљају о моралној страни овог поступка. Али овде се, чини се, не ради о кршењу заповести, већ о њеном испуњењу на узвишеном нивоу – ради спасења човека који је стајао на ивици коначне пропасти. Монсињор Бјенвени разуме: ако се Валжан врати на робију, претвориће се у нешто што се више не може назвати човеком. Да би га спасао, бискуп не даје само сребро – он жртвује своју беспрекорну искреност пред законом.
Валжан стоји и „дрхти целим телом“. Не може да изусти ни реч захвалности. То није тешко разумети: ударац праштањем боли јаче од ударца бичем. Праштање сагорева у души ону наслагу коју је човек скупљао деветнаест година. То је шок-терапија љубављу.
Куповина душе: када је закон немоћан Затим следи најважнија реченица целог романа. Бискуп узима Валжана за рамена: „Жан Валжане, брате мој! Ви више не припадате злу, већ добру. Ја купујем вашу душу од вас. Отимам је од црних мисли и духа пропасти и предајем је Богу“.
Откуп. Не „праштам и заборављам“ – већ управо откуп, плаћен нечим стварним, последњим. Без тог „откупа“ не би било господина Мадлена, ни спасене Козете, ни целог ланца добра који се одвија у преосталим томовима. Иго оставља горак коментар: „Ослобађање још није слобода. Робија престаје, али затвор остаје у души“. Да би се срушили зидови тог унутрашњег затвора, није довољно само пустити човека напоље. Потребно је да неко други преузме његов дуг.
Прошња у овом смислу није слабост нити попустљивост. То је најпрецизније оружје које човек поседује. Жавер и Миријел нису само два лика, већ два одговора на питање: на чему почива свет? Један одговара: на закону и правди. Други – на благодати која је „неправедна“ са тачке гледишта земаљских мерила, јер даје не оно што је заслужено, већ оно што је неопходно за исцељење.
Свећњаци као светионици у магли мржње Валжан је ове свећњаке чувао цео живот. Поставши богат градоначелник, крио их је у ормару као највећу светињу. У најтежим тренуцима гледао би у замућени сјај сребра и сећао се: он је „купљен“. За њега је плаћено.
Ово је подсетник за нас на Проштену недељу. Јесмо ли спремни да постанемо „Миријели“ за оне који су нас издали или поткарали? Јесмо ли спремни да дамо своје „сребро“ – своје време, свој понос, своју исправност – да бисмо откупили нечију душу? У условима рата, када свет постаје суров, када је „јадника“ све више – избеглица, обележених људи, оних чије је срце постало камен од бола – ова Игоова лекција не постаје тиша. Напротив.
Хришћанство није религија забрана и правила. То је религија безумне, жртвене љубави која се не плаши ризика. Монсињор Бјенвени је ризиковао. И тај ризик се оправдао животом једног човека, који је касније сачувао животе многих других.
Полина Жукова/СПЖ
