Синдром Лотове жене: Зашто покајање не трпи носталгију

Христос је о њој изговорио само три речи. Али управо су оне једно од најоштријих упозорења у целом Јеванђељу.

Вечерас се у храмовима читао други део Великог покајног канона преподобног Андреја Критског. У трећој песми постоје стихови које је лако пречути, али ако се замислите над њиховим смислом, постаје нелагодно: „Лот се спасе у Сигору; ти пак, о душо, ако се несмотрено осврнеш, бићеш стуб слани“.

Ако се осврнеш – постаћеш солни стуб. То није метафора казне. То је опис онога што се дешава човеку који излази из једног живота, али срцем остаје у пређашњем.

Три Христове речи У седамнаестом поглављу Јеванђеља по Луки постоји фраза у којој Христос говори о последњим временима. Царство Божије ће доћи изненада – као што је дошао потоп у време Ноја и као што је огањ пао на Содому. А усред тог разговора стоји сасвим кратка ремарка: „Сећајте се Лотове жене“ (Лк. 17:32).

Три речи – и никаква објашњења шта тачно памтити и зашто. Једноставно: не заборавите на њу. То само по себи говори о нечему важном. Христос није објашњавао очигледно. Ако је сматрао потребним да подсети на њу баш у разговору о Суду – значи да се њена историја тиче свих нас.

Шта је учинила жена праведника Лако је читати ову историју као поуку о простој радозналости: није смела да се осврне – она се осврнула. Није послушала – и уследила је казна.

Свети Јован Златоусти у беседама на Књигу Постања види нешто друго. „Није кажњена само због окретања главе“, писао је светитељ, „већ зато што је у свом срцу остала у Содоми. Волела је оно што је Бог проклео“.

Ту лежи суштина. Њено тело је ишло напред, а срце је стајало у месту и гледало уназад. Окретање главе било је само искрено признање онога што се унутра догодило већ раније. Содома у овој причи није нужно чудовишно место. То је једноставно њен дом. Трг на којем је певала. Двориште где је прела. Кућа у којој је рађала децу. Ана Ахматова је о томе писала 1924. године са таквом прецизношћу: „Само срце моје никад неће заборавити ону што даде живот за један једини поглед“.

Топла Содома Зашто је тако тешко не освртати се? Оно што остављамо најчешће је било топло, познато, наше. То нису нужно страшни греси – то су једноставно навике које су нас храниле, односи који су нас држали, начин живота у којем смо знали сваки угао.

Свети Кирило Александријски је то називао „двоједушношћу“: човек иде ка Богу, али му недостаје грех. Он не хрли назад – он једноставно тугује за прошлим. И та тиха, скоро безазлена туга за прошлим чини га, по речима светитеља, „бесплодним“. Не злим, већ застињеним спомеником самоме себи.

Сви знамо то стање. Дођеш на исповест, кажеш грех, добијеш разрешење – и одмах по изласку из храма почињеш да га се сећаш. Не да би га поновио, већ само да би се присетио, као када пребираш стара писма. То је „заробљеништво помислима“. Човек је изашао из Содоме, али наставља да живи у њој унутар сопственог сећања.

На шта мирише солни стуб Со је конзерванс. Она чува форму, али убија живот. Солни стуб је тело које се није распало, али се није ни препородило. Оно је просто застињено у једној тачки.

У психологији постоји реч „руминација“ – опсесивно враћање мислима истим догађајима. Човек изнова пролази кроз прошлост, и сваки нови круг не доноси утеху, већ појачава осећај да је требало живети тада, а не сада. Живот „пре“ постаје стварни живот, а све што следи је само његова сенка.

Данас се то осећа посебно оштро. Многи од нас живе у режиму „пре рата“: пре рата је био нормалан посао, пре рата се могло планирати. То је људски разумљиво. Али ако „пре рата“ постане једино место где заиста живимо, претварамо се у тај стуб. Стојимо, гледамо назад у прошлост, а ноге су већ срасле са земљом.

Мали Сигор Бог је заповедио Лоту да бежи у планине. Лот се уплашио планина и замолио да се склони у градић у близини – Сигор. И Бог је пристао. Од нас се не тражи подвиг планине, већ само једно – да бежимо. Макар у свој Сигор, што даље од огња.

Пост и јесте Сигор. Када пролазимо кроз њега, дајемо мали пристанак да се удаљимо од огња страсти. Да престанемо да славимо грешни живот. Да дамо себи макар мало тишине. Не знамо да ли је Лотова жена мислила да се осврће последњи пут. Вероватно не. Вероватно је мислила: бацићу само један поглед, само један, и онда идем даље.

Можда је зато Христос и говорио о њој тако кратко. Један поглед уназад је такође наш избор. И понекад тај избор буде последњи.

Никита Ракитјански/СПЖ