Историја збрисаних здања у срцу Београда: Како су комунисти порушили Краљевску војну академију да би изградили зграду „Генералштаба“
Некадашња Краљевска војна академија
Све оне велелепне грађевине што се и данас дају видети уз Улицу кнеза Милоша и ближој околини настајале су као плод реализације управо кнежеве идеје да ту смести државни, војни и административни центар српскога Београда.
Нажалост, због силне жеље неких да преотму нам престоницу, а и земљу, поједине се сада могу видети само на старим пожутелим фотографијама.
Уништене пројектилима освајача и идејама наших људи занетих неким необјашњивим мржњама, заувек су нестале.
Док се ових дана навелико полемише о будућој судбини рушевних остатака комплекса SSNO, или, како се погрешно често назива “Генералштаба”, архитектонског мастодонта у Немањиној улици, овом причом подсећамо на две зграде, блиско повезане – Министарство војно и Војна академија – које су се некада налазиле управо на месту на ком је изграђен SSNO, и зашто су нестале.
Србија је после вишевековног ропства желела да што пре буде самостална у свим сегментима, па је тако Илија Гарашанин почетком 1850. предложио да се оснује Артиљеријска школа с циљем да сами стварамо свој официрски кадар, а то је већ 18. марта те године и одобрио кнез Александар Карађорђевић.
Пројекат за формирање школе израдио је Чех Франтишек Александр Зах, који је потом постао и први управник, док је зграду школе на углу Милоша Великог и Немањине пројектовао, такође чешки архитекта Јан Неволе. Он је у историји Беогдаа остао уписан и као архитекта који је пројектовао чувено Капетан Мишино здање.
Артиљеријска школа је 1880. године преименована у Војну академију, након што је 18. јануара Народна скупштина усвојила Закон о устројству Војне академије, а 30. јануара га потврдио кнез Милан Обреновић.
У том здању ишколовале су се касније војводе и генерали који су извојевали највеће српске победе у ратовима за ослобођење целе земље против Турске, а посебно у Великом рату (Првом светском). Имена тих некадашњих питомаца данас су легендарна у српском народу: Радомир Путник, Степа Степановић, Петар Бојовић и Живојин Мишић.
Рад Војне академије је прекинуо Први светски рат, али је обновљен по ослобођењу.
Већ у првом налету немачких бомбардера 6. априла 1941. зграда је тешко оштећења, али је током окупације поправљена јер су Немци у њој, свесни њеног значаја за српску националну историју, цинично сместили своје трупе.
Овај, у правом смислу речи, храм наше војске и борбе за ослобођење, сравњен је са земљом од стране Титове власти 1949. године да би ту било започето зидање – зграде SSNO или “Генералштаба”. Управо овог о коме се данас говори. Та зграда биће темељно разорена у мају 1999. током НАТО агресије, са чак пет авионских бомби. Иронија судбине, могло би се рећи. Настало на рушењу изузетно важног здања, и само је нестало у рушевини…
Али, на неки необичан и скоро па метафизички начин, некадашња Артиљеријска школа, односно, Војна Академија српске краљевске војске, још живи међу нама јер је датум њеног оснивања 18. март (1850) узет као дан Војне академије, који се дан данас с поносом обележава.
И ту се завршава прича о једном знаменитом објекту којег више нама. А наставља прича о још једном који је доживео идентичну судбину.
Израђен је коју годину касније. Тачније, 1895. по пројекту такође једног од највећих српских архитеката Јована Илкића (аутор здања Народне Скупштине, хотела Москва) .
Ту се сместило Министарство војно. Министри су се смењивали, а здање је поносно стајало 46 година, да би на 50. годишњицу, већ непрепознатљиво од ратног разарања било заувек уништено.
Јер, на његовом месту подигнута је једна од две „близнакиње“ SSNO или како се нетачно назива “Генералштаба”.
Једна од последњих великих улога Министарства војног одиграла се 27. марта 1941.
Током војног пуча тамо је стигао генерал Душан Симовић, организатор преврата и постављања Петра ИИ на престо, а убрзо су завереници довели председника владе Драгишу Цветковића и министра спољних послова Александра Цинцар-Марковића, потписнике приступања Југославије Тројном пакту, и заробили их.
У тим неизвесним и тешким данима зграда Министарства војног је била центар великих промена, које су трајале напослетку тек неколико дана. Хитлер није желео да чека. Кренуо је у рушилачки поход…
Нажалост, идентична рушилачка енергија довршиће после Другог светског рата оно што су започели нацисти, и у Београду данас нема никаквог трага постојања овако два важна здања. Не помињу их ни они који су данас најгласнији у “заштити” рушевина SSNO. Да ли што не знају своју историју или зато што их само није брига за њу – тешко је проценити.
