Ко преко Боке которске покушава да сукоби Патријарха и Јоаникија

Перфидна игра против врха Српске православне цркве.

Последњих дана у регионалном медијском простору пласирана је прича о наводном плану да се Бока которска издвоји из надлежности Митрополије црногорско-приморске и да се предстојећи мајски Сабор Српске православне цркве искористи за „прекрајање“ канонских граница. Текст београдског „Данаса“, заснован на анонимним „сазнањима из врха Цркве“, преузеле су и додатно прошириле подгоричке „Вијести“, уз инсистирање на унутрашњим трвењима, наводним сукобима и прикривеним обрачунима унутар јерархије. Уместо да се у јавност изнесе проверена чињеница, конструисан је наратив који има један јасан ефекат – стварање утиска да се унутар СПЦ спрема раскол и да је Сабор поприште политичког надметања.

Такав приступ није нов и сам по себи је врло опасан. Када се пред важне саборске одлуке у јавност убаце инсинуације о поделама, када се позива на анонимне изворе и када се регионално умножавају недоказане тврдње, онда се не информише јавност, већ се производи атмосфера сумње. У овом случају, тежиште је намерно стављено на наводни сукоб између Патријарха српског Порфирија и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, чиме је питање Боке претворено у средство за релативизовање институционалног јединства Српске православне цркве.

Оригинални одговор Митрополије црногорско-приморске, у ком се јасно наводи да тема издвајања Боке није била разматрана ни на Сабору СПЦ ни унутар саме Митрополије, подсетио је на историјску чињеницу да је древна Епископија зетска, чије је седиште било на Превлаци код Тивта, темељ данашње Митрополије црногорско-приморске. Назив „приморска“ није административна формула, већ сведочанство историјског корена који сеже управо у Боку. Подсећање на борбу митрополита зетских и црногорских против млетачких и аустроугарских покушаја да ограниче њихову јурисдикцију има смисла и тежину, јер сведочи о истрајности црквеног континуитета на том простору.

Ипак, у овој ситуацији није довољно бранити само историјски интегритет једне епархије. Суштина напада није у Боки, већ у покушају да се пред Сабор релативизује улога Патријарха и Светог архијерејског синода као носилаца канонског поретка. Зато је важно указати и на језичке и симболичке манипулације у спорном тексту. У истом новинском прилогу митрополит Јоаникије се назива „поглаваром“, док се Патријарх именује само личним именом – „Порфирије“. Та разлика није стилска случајност. У црквеној хијерархији поглавар Српске православне цркве јесте Патријарх. Када се та чињеница језички замагљује, у свести читалаца ствара се утисак да постоје паралелни центри ауторитета и управо ту лежи суштина медијске конструкције.

Због тога одговорност у овом тренутку није само на медијима, већ и на онима у чије се име одговара. Одговор Митрополије црногорско-приморске, иако историјски утемељен, није у први план ставио чињеницу да је реч о покушају удара на институционално јединство СПЦ и на сам Сабор. Фокусирање искључиво на питање Боке, без јасног наглашавања саборног поретка, може нехотице оставити простор за тумачења која злонамерни актери желе да подстакну.

Управо зато је овај тренутак озбиљан тест за митрополита Јоаникија. Његова одговорност није само у очувању историјског интегритета Митрополије, већ у недвосмисленој подршци канонском поретку и Патријарху као видљивом знаку јединства. У тренутку када се злонамерно покушава отворити „Пандорина кутија“  и инсистирати на унутрашњим поделама, свака реч и свака формулација имају тежину. Јединство са Патријаршијом није питање тактике, већ верности Светосавском предању.

Истовремено, они који се позивају на одбрану Светог Саве и историјског континуитета морају бити доследни. Питање обнове древног седишта Епископије зетске на Михољској превлаци, чије је темеље поставио лично Свети Сава, остаје нажалост и данас отворено. У Црној Гори је, на радост верног народа, обновљено много храмова и манастира, али Превлака, као симбол првобитног седишта Епископије зетске, није добила пажњу какву заслужује. Ако се већ инсистира на Светосавском корену, онда он мора бити видљив и у делима и од овог примера.

Симболика такође није без значаја. Тробојка са четири оцила на Цркви Светог Николе у Котору сведочи о идентитету који је у Боки вековима био неспоран. Са друге стране, црногорске државне заставе које стоје на огради седишта Митрополије говоре о сложености историјског и политичког окружења у коме Црква делује. Ниједан од тих симбола сам по себи није проблем, али у тренутку када се у јавности ствара наратив о „прекрајању“ канонских граница, они постају део ширег идентитетског контекста који не може бити игнорисан, па се зато у овом штиву подсећамо и на ту слику са Цетиња.

Српска православна црква је кроз векове опстајала захваљујући саборности, а не захваљујући медијским конструкцијама. Покушај да се пред Сабор у јавност убаце приче о поделама и унутрашњим сукобима није усмерен на једну епархију, већ на поверење верног народа у институцију која га духовно води. Зато је неопходно да се ова кампања препозна као оно што јесте – покушај слабљења Српске православне цркве кроз стварање привида њене унутрашње нестабилности.

Одбрана Српске православне цркве у овом тренутку подразумева јасну подршку њеном врху, канонском поретку и саборном јединству. Истовремено, она подразумева и спремност да се унутар саме Цркве поступа мудро, одмерено и доследно, без уступака медијским наративима који немају духовну, већ искључиво политичку позадину.

Јединство Цркве није реторичка формула, већ историјска обавеза. А та обавеза данас захтева трезвеност, саборност и јасноћу – како према спољним нападима, тако и унутар сопствених редова, поготово оних који и даље комуницирају са подгоричким „Вијестима“, након што се званично прекинула комуникација са том, на првом месту, антисрпском и антицрквеном медијском кућом.

Владимир Вуковић/Политика