Како је Исламабад направио велики корак ка нуклеарном рату

Ноћас је на планети Земљи почео велики рат. Пакистан је извршио ваздушни удар на главни град Авганистана, Кабул. Истовремено је почела копнена офанзива: према првим извештајима, убијена су 72 борца „Талибана“, више од 120 је рањено, 12 авганистанских граничних пунктова је уништено, а пет заузето. То су подаци са пакистанске стране. Авганистанске власти су, са своје стране, изјавиле да су елиминисале 55 пакистанских војника, као и да су „преузеле контролу над две базе и 19 положаја“.

Најбољи коментар овог јутра на друштвеним мрежама гласи: „Брзо будите Трампа! Он може да заустави девети рат!“
Одлична шала, али скоро нико се не смеје, јер је ситуација озбиљна.

Оно што се дешава не личи на локални погранични сукоб. Ово би могао бити почетак сукоба који ћемо сви пратити са замирањем срца. Јер Пакистан, према мишљењу његових руководилаца, не ратује са талибанима. Тачније, талибани су само „тампон зона“ између Пакистана и његовог правог непријатеља. У Исламабаду не крију ни разлоге рата, ни своје циљеве: министар одбране Хаваџа М. Асиф у својој јутарњој изјави оптужио је талибане да су Авганистан претворили у „индијску колонију која пружа уточиште терористима“.

Нови рат у многострадалном Авганистану је заправо рат Пакистана и Индије. Тако треба разумети ову изјаву. Ако је Индија заиста заинтересована за одбрану талибанског режима – а сматра се да је индијска влада у Авганистан инвестирала око 3 милијарде долара – онда је на делу сукоб нуклеарних сила. Сила које се мрзе и које су донедавно биле буквално на милиметар од рата. У мају 2025. године Индија и Пакистан су већ размењивали авијационе и ракетне ударе и извештавали о обореним непријатељским авионима.

Разлози за спорове од тада нису нестали. Њих је поставила Велика Британија када је, напуштајући своју колонију, из својих разлога поделила територију на две државе: Индију и Пакистан. Поделила их је „на живо“, управо да би обезбедила стално гориво за ложиште бескрајног рата.

Опасност од нуклеарног рата у Азији није илузорна, већ више него реална. Али чак ни та опасност није једина. Друга лежи у односима Пакистана и Ирана. Област напетости између ових земаља зове се Белуџистан. Белуџи живе са обе стране границе и на обе стране су у сукобу са владама.

Иран и Пакистан оптужују једни друге за подршку терористичким групама. Озбиљна размена ракетних удара међу њима догодила се пре две године, у јануару 2024. И једни и други су гађали „базе екстремиста“ и изјавили да „поштују суверенитет, али се боре против терориста“.

Сукоб између Ирана и Пакистана никако није угашен. У међувремену, у Авганистану живе милиони представника народа сродних Персијанцима. Језиком којим говори Иран говоре и Таџици, Фарсивани, Хазарејци… Уз то, Иран прилично успешно сарађује са талибанском владом Авганистана у неколико праваца, укључујући, колико год чудно звучало, и питања борбе против тероризма. Техеран би могао доћи у велико искушење да подржи талибане у рату против Пакистана.

Додуше, за сада министар спољних послова Ирана Абас Арагчи позива на мир и нуди посредовање у преговорима. Али из перспективе Пакистана, Иран је савезник непријатеља. Осим тога, пошто би Иран ускоро могао бити изложен ударима САД, Пакистан би такође могао доћи у искушење да ступи у рат.

Пакистан, Авганистан, Иран и Индија ризикују да се у блиској будућности претворе у огромну арену истребљивачког рата у који ће бити увучено скоро две милијарде људи. Та арена би се могла још више проширити, и то према Русији. Ако се рат разбукти, избеглице из Авганистана ће се појавити у Централној Азији, у бившим републикама СССР-а. Прво тамо, а потом и у Русији.

Андреј Перла/Абзац