Заокрета ка Азији можда неће ни бити – касно је

Дан шале Доналд Трамп ће провести у Кини: његова посета је заказана за период од 31. марта до 2. априла. Од тренутка када се ова вест појавила, почео је нови талас публикација широм света. Приметимо да ове објаве могу озбиљно да пољуљају код нас већ уобичајену формулу: Америка, забога, жели да се што пре реши украјинске кризе и свих осталих европских „тегова“ на својој нози. Жели то јер намерава да све снаге усмери на Кину и изврши давно обећани „заокрет ка Азији“. Кина би, по тој истој логици, требало да буде заинтересована да Русија што дуже везује америчке руке и ноге на европском фронту, а то значи… А то не значи ништа. Ова формула не издржава судар са данашњом стварношћу. Стварност очима америчких и осталих песимиста изгледа овако: није ли касно за заокрет ка Азији? Не треба ли размислити на коју линију одбране се тамо треба повући?

Дакле, публикација у мартовском броју америчког часописа Foreign Affairs, аутора Зака Купера – који није најпознатији у експертским круговима, али је врло убедљив. Он је војно лице, типични амерички „пророк пропасти“, мрзи републиканце и лично Доналда Трампа. Углавном, песимиста, али уме да изнесе очигледне ствари које је давно требало изговорити.

На пример: за којим ђаволом смо ми, Американци, данас потребни Азији у целини? Очигледно је: да би спречили стратешког конкурента, Кину, да „диригује музиком“ у целој Азији, Америка је требало да уложи много у политичку, војну и економску стабилност региона.

То јест, САД су морале бити извор свега доброг за мноштво земаља – економске користи, исправних норми управљања (демократија, борба против корупције, људска права), као и војне безбедности. Кина је, насупрот томе, требало да буде извор свега лошег. Испало је потпуно обрнуто.

Ко је крив? Не само Трамп, сви су криви. „Заокрет ка Азији“ у Вашингтону је проглашен још 2011. године, за време Барака Обаме, али никада није озбиљно спроведен. Као резултат тога, свеже истраживање јавног мњења међу најближим или потенцијалним савезницима САД – Јапана, Јужне Кореје и осталих – показује пад позитивног става према САД у распону од девет до шеснаест процената у односу на прошлу годину.

Закључак аутора: сила нема ресурсе ни време да се озбиљно бори са Кином у сваком смислу. Питање је да ли држати „прву линију одбране“ против Пекинга – од Јапана до Аустралије – или је већ касно и треба се повући на „другу линију“, која се протеже дуж пацифичких острва.

Док се цео свет бави економским превирањима двеју највећих економија, тек се ретки специјализовани медији баве војно-техничким скоком Кине: тајним нуклеарним пробама, микроталасним оружјем које може „испржити“ америчке сателите и новим подморницама. Већина партнера САД је заправо само једно – измрцварена. И то првенствено од стране саме Америке.

Реч је о чувеној историји са царинама. Једно је када су оне оруђе трговинског рата два главна конкурента. Али када Врховни суд САД у четвртак каже да су Трампове царине незаконите, а Трамп у петак одговори да ће онда цео свет плаћати десет одсто, а у суботу петнаест… Како се онда живи и тргује? Са таквом Америком – никако. Одговор на питање „са ким онда?“ је јасан.

Цела прошлогодишња ситуација личи на театар апсурда. На пример, Индија је опорезована са 18 одсто, Вијетнам са 19 одсто, али ни то није сигурно јер се све мења на дневном нивоу. Питање није да ли је то много или мало, већ то што обична извозна компанија не може да зна колико ће плаћати сутра. А то је живот.

Постало је јасно да нема привилегија „за политику“. Ако Америка не затвори своја тржишта, њена економија ће наставити деиндустријализацију. Дакле, неће бити „медењака“ од Вашингтона. Као што пише Зак Купер: шта САД могу да дају Азији? Желели би, али ресурса нема. А о демократији као примеру је боље ћутати.

Прогноза за преговоре лидера двеју сила је једноставна: сви очекују ново примирје и компромис. Нико не очекује никакав „заокрет ка Азији“ након што се Америка реши проблема у Европи. Нико не очекује капитулацију Кине пред Трампом. Касно је. Сви ће, као и раније, покушавати да се удобно сместе на две столице, при чему се од оне америчке више не очекује никаква стабилност.

В.Т./Васељенска