Зашто је Тријумф Православља празник уметника

У Британском музеју чува се мала икона — висока свега тридесет седам центиметара. Управо од ње вреди почети разговор о томе шта се догодило у марту 843. године.

Постоји једна икона с краја XIV века, насликана у цариградској радионици, која се данас чува у Лондону. Њене димензије су скромне — 37 центиметара висине и 31 ширина. Али у њу треба дуго гледати, јер је она икона о икони — и у тој необичној рекурзији скривен је сав смисао празника.

Прича на једној дасци

У центру горњег појаса на престолу стоји Богородица „Одигитрија“ — Путеводитељка. Два анђела у црвеној дворској одећи подржавају је са обе стране. Лево од Ње су царица Теодора и млади Михаило III, њен син. Десно је патријарх Методије са епископом Теодором и двојицом монаха. У доњем појасу видимо једанаест светитеља. Скроз лево је мученица Теодосија, која у рукама држи мали лик Христа-Емануила. Према предању, управо она некада није дозволила војницима да скину бакарну икону Спаситеља са капије Цариграда — и због тога је убијена. Испод велике иконе Богородице стоје свети Теофан Исповедник и Теодор Студит, заједно држећи лик Христов.

То је, у суштини, цела историја на једној малој дасци. Живи и мртви, победници и мученици — сви заједно, у једном простору, око једне иконе. Златна позадина је мало потамнела од времена, али смисао се јасно чита: ово је приказ онога како се завршио дуги рат за право да се слика Лице Божије.

Шта се догодило 843. године?

У прву недељу Великог поста 843. године, царица Теодора и патријарх Методије предводили су литију ка сабору Свете Софије. Цариград се испунио појањем какво није чуо више од сто година. Иконе су се вратиле у храмове. Они који су били утамничени због чувања ликова пуштени су на слободу, враћени су им чинови и звања. Иконоборцима је понуђено да напусте положаје.

Ми то називамо Тријумфом (Победом) Православља и славимо га сваке године управо у прву недељу Великог поста. То је важно: празник слободе стоји на самом улазу у простор покајања.

Иза овог тријумфа лежи век и по спорова који нису били само теолошка полемика. За чување иконе плаћало се животом. Браћа Теофан и Теодор, приказани на лондонској икони, били су ухапшени под царем Теофилом: на њиховим лицима су ужареним гвожђем урезани осуђујући стихови — отуда њихов надимак „Начертани“.

Суштина спора: Страх од материје

Иконоборци су се ослањали на интуицију која је дуго живела у хришћанском свету: Бог је бесконачан и нематеријалан, а „затворити“ Га у боју на дасци значи понизити Га. То је био древни страх од материје наслеђен од гностика: дух је светлост, материја је тамница.

Одговор Цркве био је прецизан и непоколебљив: Бог је постао Човек. Ако је Творац примио људско тело — значи да је тело оправдано. Значи да дрво и пигмент могу носити у себи нешто веће од пуког дрвета и пигмента. Преподобни Јован Дамаскин је то формулисао јасно: „Не клањам се материји, већ Творцу материје који је ради мене постао материја… и кроз материју остварио моје спасење.“

Од 843. године сваки иконописац није занатлија који украшава зидове, већ сведок Оваплоћења. Сваки потез његове четкице потврђује: Христос је био стварни Човек, са стварним лицем које се може и мора сликати.

Како икона гледа човека: Обрнута перспектива

Икона је уређена другачије од западноевропског сликарства. У ренесанси се поглед гледаоца повлачи у дубину слике. У икони је обрнуто: линије се не спајају унутар даске, већ се шире. Тачка спајања је споља, у очима онога ко гледа. Како је објашњавао Павле Флоренски, икона сама гледа човека, чинећи га центром простора.

У икони нема сенки. Светлост не пада споља, већ извире изнутра, из ликова и предмета, јер је то нестворена Таворска светлост. Златна позадина је симбол Божанске енергије која прожима све постојеће.

Сама материја иконе је теологија:

Дрвена основа — биљни свет.

Левкас (подлога од креде и рибљег лепка) — животињски свет.

Јајчана темпера и минерали — минерални свет.
Икона сакупља све нивое творевине и приноси их Богу преображене.

Полина Жукова/СПЖ