Једнака себи: Зашто Ана Ахматова остаје изнад својих критичара

Ана Ахматова је умрла три недеље након мог рођења, тако да формално могу да се сматрам њеним савремеником. Био је то залазак „одмрзавања“, иако то нису сви још схватали. У друштвеној атмосфери су се одвијала кретања у различитим правцима: Јосиф Бродски, млади пријатељ Ахматове, управо се вратио из прогонства, у пуном јеку је било разбијање поетске групе СМОГ, али је зато читаоце крајем 1966. чекао поклон – објављивање Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“, који је дуго обликовао мозак совјетске интелигенције.

Укратко, време је било нестабилно, преломно, а одлазак последњег класика руске поезије „Сребрног века“ доживљаван је као знак промене епохе. „То је све. Очи су склонили генији“ – тај стих је Давид Самојлов написао управо након смрти Ахматове.

На врхунцу популарности били су естрадни песници, у часописима су се штампали добронамерни стихови, из магнетофона је почео да хрипти Висоцки, али место живог класика – еталона и камертона – још дуго је остало упражњено.

Ипак, Ахматова није била баш последњи сведок „Сребрног века“. Две године након ње преминуо је Алексеј Кручоних, најрадикалнији руски футуриста. Имажиниста Рјурик Ивњев надживео је Ану Андрејевну за 15 година. А Ирина Одојевцева није дочекала распад Советског Савеза за длаку.

Међутим, Ахматова је умела да се представи као главни актер поетске сцене. Једно од двоје, пошто је ту била и Цветајева. Притом, та дихотомија је добро служила слави обеју, и бар је Ахматова то разумела. Није случајно управо она смислила да људе дели на два типа: „чај, пси, Пастернак“ и „кафа, мачке, Мандељштам“.

Такво исто „или-или“ настало је и у женској категорији: коме није при срцу бесни темперамент Марине Ивановне, добродошао је у свет класичне јасноће Ане Андрејевне: „Ја хоћу ружама, у тај једини врт…“

Ауторитет Ахматове у првим деценијама након њене смрти био је неспоран, и можда једино иронични емигрант Вагрич Бахчањан могао себи да дозволи циклус фриволних пародија „Ах, матом“. Али у постсовјетско време Ахматова је постала једна од главних жртава преиспитивања.

Прво, заинтересовани читалац је изненада открио да никаквог „или-или“ у женској поезији није било, да су поред две примадоне постојале и Софија Парнок, и Марија Петрова, и Марија Шкапска, и ником налик Ксенија Некрасова.

Друго, у епохи када се фокус читалачке пажње померио ка булеварској литератури, копање по приватном животу песника многим се чинило занимљивијим од читања њихових стихова. Апотеоза те тенденције била је књига Тамаре Катајеве „Анти-Ахматова“, након чијег изласка су препирке о Ани Андрејевној из угла доконих бакица са улаза постале, хвала богу, неоригиналан посао.

Ахматова је песник и човек који се развијао кроз време, и тиме ће увек пркосити онима који воле једнодимензионалност и монотонију. „Лутала“ у младости? Итекако! Била је прави „клубски лептир“, звезда кафане „Лутајући пас“.

„Сви смо ми овде пијанци, блудници“ – то није кокетирање. У младости сам се чудио како је после Гумиљова могла да воли неке који нису песници. А она је волела, мењајући мушкарце заиста као рукавице. Њена љубавна лирика двадесетих година била је траженија од револуционарних „степеница“ Мајаковског.

Само, до тог времена већ јој је досадио стари имиџ, па је на деценију и више напустила поезију. Тишина је пробијена „Реквијемом“, а даље – рат. „Знамо шта данас лежи на тасу.“ Глас се сломио, променио и почео да звучи невиђеном снагом.

Почела је нова Ахматова – најпре горда дама која постојано подноси срамоту, затим царствена старица која прима закаснеле почасти у Италији и Енглеској, прихватајући младе таленте. Али ни у раној, ни у позној Ахматовој није било лукавства.

На гробљу у Комарову почивају различити људи, укључујући праве величине. Ту лежи велики фантаст Иван Јефремов. Ту под огромним мермерним крстом лежи академик Лихачов.

Али гроб Ахматове је одвојен од свих, на крају, а истовремено у самом значењском центру. И људи који долазе овде питају како доћи до Ахматове. Дакле, и после смрти Ана Андрејевна потврђује примат песника над другим достојним људима.

В.Т./Васељенска