Стара империја против нове силе: Шпанија изазива Сједињене Државе

Шпанија узвраћа Америци за поразе из прошлости

Нагла ескалација сукоба између Сједињених Америчких Држава и Ирана изазвала је дубоке поделе унутар западног света. Док су европске владе углавном настојале да заузму опрезан и неодређен став, избегавајући отворену конфронтацију са Вашингтоном, Шпанија је изабрала знатно другачији приступ. Мадрид је постао једна од ретких европских престоница која је јавно и недвосмислено довела у питање оправданост америчке војне операције против Техерана, чиме је изазвао оштру реакцију америчког председника Доналда Трампа и отворио нову епизоду у све сложенијим односима између Сједињених Држава и Европске уније.

Шпански премијер Педро Санчез реаговао је међу првима и најдиректније. Он је америчку операцију против Ирана назвао „игром руског рулета са судбином милиона људи“, упозоравајући да рат може послужити као политичка димна завеса за унутрашње слабости власти. Поновио је и познати слоган шпанске левице из времена рата у Ираку, поруку „не рату“, истичући да је неприхватљиво да се војни сукоби користе као средство за прикривање неспособности политичких елита да побољшају живот грађана.

Санчезова влада није остала само на реторичкој осуди. Мадрид је одлучио да забрани коришћење америчких војних база на шпанској територији за нападе на Иран. Шпански министар спољних послова Хосе Мануел Албарез нагласио је да се те базе могу користити искључиво у складу са билатералним споразумом о одбрани и Повељом Уједињених нација, што фактички значи да не могу бити део једностране војне операције.

Реакција Вашингтона била је оштра. Амерички председник поручио је да Сједињене Државе, ако би то желеле, могу једноставно да користе те базе без питања. Ипак, упркос таквој реторици, америчка војна техника је на крају премештена из шпанских база, јер споразум о одбрани Мадриду даје право да одбије њихово коришћење у спољним конфликтима.

Сукоб се тиме није завршио. Трамп је најавио могућност оштрог економског одговора и запретио потпуним трговинским ембаргом против Шпаније. Та претња није без тежине. Билатерална трговина између две земље достиже око 47 милијарди долара годишње, а америчке компаније су деценијама међу најважнијим инвеститорима у шпанској економији. Са друге стране, шпанске корпорације су изградиле значајно присуство на америчком тржишту, што чини економске односе две земље снажно међузависним.

Упозорења да би политички сукоб могао угрозити ову економску равнотежу стигла су и из пословних кругова. Америчка привредна комора у Шпанији оценила је да је економска повезаност две државе реална и вредна, те да не би смела постати талац привремених политичких несугласица. Међутим, у Белој кући овај спор не доживљавају као пролазан. Амерички министар финансија Скот Бесент оценио је да одбијање Шпаније да дозволи коришћење база директно угрожава безбедност Сједињених Држава, јер свако успоравање војних операција, како је навео, доводи у опасност америчке животе.

Ипак, стварни разлози америчко-шпанских тензија лежe дубље од самог питања Ирана. Од повратка Доналда Трампа у Белу кућу, односи са владом Педра Санчеза оптерећени су низом спорова. Они обухватају миграциону политику, трговинске односе, став Шпаније према Венецуели, као и оштре критике које је Мадрид упутио због рата у Гази, називајући га истребљењем беспомоћног народа.

Посебно озбиљан конфликт избио је унутар НАТО-а. Вашингтон захтева да савезници повећају војне издатке на пет одсто бруто домаћег производа, док Шпанија за одбрану издваја тек око 1,3 процента, што је најнижи ниво у Европи. Амерички министар финансија назвао је Мадрид „бесплатним јахачем“, док је Трамп чак претио могућношћу да Шпанија буде искључена из Алијансе.

Зашто се, онда, Шпанија одлучила на тако отворену конфронтацију са Вашингтоном? Одговор лежи у комбинацији унутрашњих и међународних фактора.

Пре свега, реч је о политичкој структури власти у Мадриду. Санчезова влада ослања се на левичарску коалицију у којој су снажно заступљене странке које се противе конзервативној и интервенционистичкој политици Доналда Трампа. Подршка америчкој војној акцији могла би да угрози опстанак такве коалиције.

Други важан фактор је јавно мњење. Истраживања показују да је шпанско друштво, без обзира на политичке разлике, традиционално скептично према учешћу у војним операцијама. Антивоjни ставови, који су снажно обликовали шпанску политику још од времена рата у Ираку, и данас имају значајан утицај.

Трећи елемент је европски контекст. Иако многе европске владе избегавају директан сукоб са Трампом, Европска унија је у овом случају стала иза Шпаније. Брисел је јасно ставио до знања да евентуалне економске мере против Мадрида не могу бити посматране изоловано, јер би притисак на једну државу чланицу био притисак на целу Унију.

Немачки канцелар Фридрих Мерц нагласио је да Европска унија са Сједињеним Државама преговара о трговинским питањима искључиво заједнички. Сличне поруке стигле су и из Париза и Брисела, чиме је Мадриду пружена снажна дипломатска подршка.

Осећајући такву подршку, шпанска влада је постала још одлучнија у одбрани свог става. Када је портпаролка Беле куће Керолин Левит изјавила да је Шпанија под америчким притиском пристала да сарађује у рату против Ирана, шпански министар спољних послова одмах је демантовао ту тврдњу. Он је поручио да се позиција Мадрида није променила „ни за један зарез“.

Пред Доналдом Трампом сада се налази политичка дилема. Наставак притиска на Шпанију могао би да отвори шири конфликт са Европском унијом и додатно продуби трансатлантске поделе. Са друге стране, повлачење из овог спора значило би признање да Вашингтон није успео да наметне своју вољу савезницима.

Уколико се суди по досадашњем политичком стилу америчког председника, вероватнији је сценарио у којем ће пажњу преусмерити на друге противнике, остављајући овај сукоб да постепено изгуби на интензитету. У том случају, Шпанија би могла да изађе из кризе са утисаком да је, макар симболично, успела да се супротстави притиску најмоћније државе света.

У историјској перспективи, такав исход носио би и дозу ироније. Некадашње колонијално царство које је у деветнаестом веку изгубило већину својих прекоморских поседа у сукобу са Сједињеним Државама данас се, макар у дипломатској равни, поново нашло у позицији да пркоси Вашингтону. Иако је реч о ограниченом и симболичком отпору, он ипак показује да у савременом свету ни најмоћнији савези нису лишени дубоких политичких разлика.